Савет министара позвао је земље ЕУ да размотре нову војну стратегију, као би биле у стању да се самосталним деловањем супротставе "глобалним претњама и безбедносним изазовима".
Високи представник ЕУ Жозеп Борељ каже да би један од аспеката првог европског војног концепта требало да буде постизање стратешке аутономије ЕУ, али је и додаје да она не покушава да осигура сопствену безбедност без ослањања на САД, већ само да створи услове за обављање самосталних страних војних мисија - без учешћа НАТО-а.
Нови - стари војни концепт
Коментаришући ову најаву за Спутњик војни аналитичар Александр Радић подсећа да је у последњих неколико деценија било више пројеката осамостаљивања војних потенцијала ЕУ, који нису успели. Покренут је пројекат "Готове снаге", које су на шест месеци требале да се смењују на задацима у мултинационалним операцијама, формиран је координациони тим који је био смештен управо тамо одакле се води НАТО у Европи.
"На крају оваквих пројеката увек се отвори питање, која је разлика ако једна чланица алијансе делује под окриљем те скраћенице или ако делују сепаратно, неколико земаља у оквиру НАТО. Када неко каже, хајде да правимо "европску војску", то би значило потпуно спутавање националних амбиција, то је питање суверенитета, а то нико не жели. Уз то, имате и низ земаља које су јако озбиљне, од Пољске, доброг дела истока који се у потпуности ослања на Сједињене Државе, не желе да прихвате тај концепт, макар не искрено", каже Радић.
Модел за брже деловање
Милан Игрутиновић из Института за европске студије за Спутњик каже да се ни у једној од сличних иницијатива ЕУ није радило о креирању "европске војске", јер је то искључено Лисабонским споразумом, а са друге стране интерном политичком логиком функционисања ЕУ.
""Стратешким компасом" желе да постојеће ресурсе, поготово део војски које су ван НАТО дежуриних служби, рационалније употребе за намене око којих се могу договорити, било као целина, било као група земаља које су заинтересоване за конкретан проблем. Ако се нека криза деси, заинтересованије земље преузимају водећу улогу, окупе три, пет или осам земаља и реагују", каже Игрутиновић.
Радић процењује да ће актуелна иницијатива проћи као и све до сада, те да је једино конкретно што је унија урадила у "осамостаљивању" - покретање концепта својих мисија. То је у неку руку добро дошло Србији, фактички, може да се иде на терен са НАТО, али за наше јавно мњење то нису мисије НАТО, јер их формално не води та организација.
Американци долазе да покажу Европи ко је ко
"Европски одбрамбени компас, а та реч је добро изабрана, јер Европска унија не зна како да се оријентише, догађа се у време када америчке снаге долазе преко океана на највећу вежбу у скорије време, која се зове "Бранилац Европе". Америчке оружане снаге долазе са својим бригадама да покажу ко је, из њиховог угла, стварни бранилац Европе. Проблем водећих сила ЕУ је у томе што нису самодовољне, немачка војска, француска војска, па и британска, то су велике силе на папиру, оне самостално не могу да воде операције без подршке савезника", каже Радић.
Игрутиновић каже да ће циљ ове конкретне иницијативе бити остварен, али да ћемо моћи да га видимо само на папиру. Додаје да се до краја године очекује текстуални приказ првог европског војног концепта по коме ће ЕУ знати са колико ресурса располаже, на које кризе би могли ефективно да одговоре, објашњава Игрутиновић.
"Унија с једне стране жели да прегледа који су јој војни капацитети, какав је пројекат технолошког развоја за одбрамбене намене војски, а са друге стране, које су акутне или мање акутне претње безбедности људи и територије. Истовремено, желе да виде каква је такозвана стратешка аутономија, какво позиционирање у војном смислу треба да учине, како би спољна политика ЕУ, кумулативна спољна политика чланица, била јача, доминантнија, кредибилнија према трећим земљама, према Русији и Кини", објашњава Игрутиновић.
Свака земља има своје војне интересе
Он подсећа да ЕУ има 27 чланица, те да свака има различите интересе када је у питању безбедност, па је сигуран да следи доста компликован процес усаглашавања, односно препознавања претњи са којима се ЕУ суочава.
"Италија је далеко више заинтересована за стање безбедности на Медитерану, него за питање руске позиције у источној Европи. С друге стране Пољска је далеко више заинтересована за питање односа са Русијом, него што је интересују мигранти који прелазе Медитеран или кријумчари који транспортују кокаин у Европу преко северне Африке… Биће тешко", каже Игрутиновић.
Он додаје да је с обзиром на овакве чињенице, велико питање како ће и да ли ће Европска уније уопште моћи да представи кохерентну причу која није само текст који ћемо анализирати, већ нешто што може представљати основу за усаглашену политичку акцију.