Једноставно, био је рођен за сцену – сећа се Јова Радовановић велике и важне промене коју је легендарни Ђока учинио за нашу сцену и музику.
На вест о одласку Ђорђа Марјановића, харизматичног уметника препознатљивог гласа и понашања, присећајући се заједничког времена проведеног на сцени и у уметности, Јова Радовановић као најкарактеристичније у Ђокиној музичкој појави види – успех.
„Он је неко ко је на овим просторима стварно био звезда, што је реткост. Још ређе је да је то био и у бившем Совјетском Савезу. И без обзира што га дуго нема на сцени, Ђорђе је до данас остао један од најзапаженијих естрадних уметника“, потврђује Јова Радовановић вредност коју је аутор „Романе“, „Лудог срца“ и „Звиждука у осам“ донео својом појавом у домаћу музику.
Са њихових заједничких наступа на сценама Совјетског Савеза остале су, каже, дивне успомене, али и податак да их је у ову велику земљу први пут отишли – са Ђорђем.
„Први одлазак ансамбла „Седморица младих“ је био са Ђорђем Марјановићем. Гостовали смо заједно, тек касније смо наступали и без њега.Био је тамо велика звезда...
За толику популарност коју је Ђорђе уживао није био довољан само таленат, напомиње Јова Радовановић. Тада је било потребно много више: да публика поверује у речи, у мелодију, израз. Тек тада је почињала популарност.
„Таленат је само улазница, све остало је нешто друго и ако то недостаје – од успеха нема ништа. А Ђорђе је све то имао и то врло изражено. Био је јако вредан, врло посвећен ономе што је радио и увек ми се чинило да је он о том свом послу размишљао стално, целог дана, можда је о томе и сањао. То је разлог и објашњење због чега је достигао те висине.“
Но, Ђорђе је имао и један адут више, подсећа Радовановић – имао је талента за сцену.
„Био је рођен за сцену, не само за певање, већ и за покрет, да објасни то што он осећа и ради. По томе је до данас остао јединствен пример. У оно наше време то се више ценило него данас у овом које и не знам баш много да објасним. Али тада је било тако: требало је да гестом покажеш оно што осећаш а не само да отпеваш. А како је то радио Ђорђе, најбоље говори онај његов сако бачен у публику, по коме ћемо га, уз музику, заувек памтити.“
Да је Ђорђе јединствен уметник који је доносио важне новине на музичку сцену његов пријатељ и колега потврђује још једном специфичним Ђокиним ангажманом: препевом великих песама на српски. Певао је „Емили“, „Милорд“, „Натали“... приближивши тако нашој публици велике хитове настале у другим културама и језицима.
„Врло је важан тај сегмент у Ђокином стваралаштву, али и у музици уопште. Ми, музичари оног времена, волели смо да све то добро што је долазило из света интерпретирамо у оригиналу. Међутим, Ђорђе је отишао корак даље – и иако је оригинал оригинал, на енглеском, француско, шпанском, треба то све испратити – нема ништа лепше док то неко не донесе у препеву и то приближи публици. Језик је велика баријера, нису тада сви знали ни енглески ни француски ни шпански. А он је успевао да све то препева, отпевати на нашем језику а онда том гестикулацијом и свим оним другим приближи публици. Ђорђе је то изузетно добро радио“, потврђује његов колега.
Он додаје да је уз то што је био јединствен музичар, Ђорђе био и јединствен човек.
„Био је душа од човека. У последње време, после можданог удара који је био велики хендикеп, био је ускраћен за многе ствари. Није могао да говори, па после је и то савладао некако, али врло успорено. Док је био цео био је сјајан човек, другар. Ништа му није било тешко. У пола ноћи да га пробудиш он би устајао и покушавао да помогне, да допише текст. Ја само могу да замислим како му је било тешко када имаш ту такву енергију и велику жељу да радиш, а не можеш. У неколико сусрета покушао је то и мени да објасни...“
Ђорђе Марјановић, наш Присли како су давно о њему говорили и написали, човек који је певао „Мене нема ко да жали“, уместо последњег поздрава, послао нам је деманти сопствених стихова...
Прочитајте и: