Стање на Балкану не може се мењати хохштаплерски и слањем некаквих нон пејпера, који су истурена рука великих сила а оне мисле да треба да господаре регионом и да га ретуширају тако да буде у њиховом интересу, поручује Борисав Јовић, бивши председник Председништва СФРЈ.
Ствари се не мењају на улицама јер постоји резолуција 1244, постоји Дејтонски споразум које Србија поштује, а сви који имају нешто против, уместо што шаљу нон пејпере, нек се обрате онима који су те одлуке донели и који би могли да их промене, ако се сложе. Некадашњи председник Председништва СФРЈ овако одговара на питање да ли у актуелним неформалним предлозима који круже регионом препознаје рукопис неких актера разбијања Југославије деведесетих година.
Нон пејпери јер се Западу жури
Бивши министар спољних послова СР Југославије Владислав Јовановић, у осврту на распад Југославије, каже у емисији Свет са Спутњиком да су од почетка растакања те државе фигурирала два концепта: мултиетничности који су бранили идеолози људских права, и националних држава, а превладао је први јер је дозвољавао већу могућност за мешање у унутрашње односе делова одвојених од бивше Југославије и чинио их и лакшим за брзо придобијање за улазак у НАТО и ЕУ.
Јовановић напомиње да су та два концепта остала у игри а тиме објашњава и два нон пејпера која су недавно лансирана као предлози за преуређење региона.
„Разлог томе је, између осталог, то што они журе јер су кренули у велику геополитичку офанзиву против других супарника, Русије и Кине, јер су сматрали да разбијена Југославија и сви њени делови припадају само њима. Али су погрешили што су одлагали пријем у ЕУ, а форсирали НАТО. Сад су у проблему јер је Србија израсла у значајан чинилац и оснажила своју независну политику и војну неутралност и доживела неку врсту ренесансе у гледању ових чинилаца на нас“, образлаже бивши министар, напомињући да је томе доста допринело и то што се Србија добро показала у борби против пандемије.
Србија може бити заразан пример
Како каже, српска политика одржавања добрих односа са свим земљама донела је плодове и поене, али и завист а можда и незадовољство што се мала земља на Балкану афирмише као независна јер - сутра може да постане заразан пример и за неке друге.
„Јачање укупног положаја Србије према другим великим силама и у економском смислу отежава вршење снажнијих унутрашњих и спољних притисака. Морају много деликатније да делују са нама и онда покушавају да нас придобију офанзивном шарма, што говори да нас више уважавају а с друге стране показују и њихову офанзивност да измене коначно стање на Балкану на нашу штету. Нон пејпери треба да нас извуку из шкољке и отворе наша размишљања према једној или другој опцији коју нуде“, сумира Јовановић.
Присећајући се драматичног периода деведесетих година и догађаја који су претходили распаду Југославије и ратовима који су уследили, Борисав Јовић се пита како је могуће да Арапи и Јевреји преговарају 50 и више година а народима у Југославији нису дали ни 50 дана за преговоре него је ван граница одлучено да та земља треба да се распадне. Он верује да је разлаз могао да се реши без рата – само да су тако хтеле западне силе.
О разбијању Југославије одлучено је ван њених граница и оно је било резултат, како истиче Јовић, свесне политике растурања и обесправљивања српског народа. Бивши председник Председништва три деценије после драматичних догађаја деведесетих који су се завршили страдањима и формирањем нових држава, наводи четири разлога за нестанак Југославије. Први је, каже, што је њено стварање од самог почетка било грешка на коју су краља Александра натерале велике силе. Други разлог види у сепаратистичким тенденцијама Словенаца и Хрвата присутним од самог настанка прве Југославије, док као трећи наводи неопрезно понашање српског руководства, нарочито после Другог светског рата, које је препустило владавину државом Хрватима и Словенцима. То је резултирало Уставом из 1974. који је био увод у каснији распад државе. Ипак, уверен је Јовић, пресудну улогу одиграо је међународни фактор.
Одлука о растурању Југославије донета за време Никсона
Владислав Јовановић слаже се да су одлука о растурању Југославије донеле западне силе, како објашњава, не само зато што су имале тајне планове после Титове смрти, већ и – како је отворено рекао 1989. тадашњи амерички амбасадор Ворен Цимерман – што Америка више није имала стратегијски интерес за постојање југословенске државе.
„То је било зелено светло свима који желе да напусте ту земљу да неће морати да страхују од Америке ако то чине“, каже Јовановић, подсећајући да је и амерички државни секретар Џејмс Бејкер када је у јуну 1991. дошао у Југославију Словенију и Хрватску само благо укорио, а југословенској војсци везао руке рекавши да САД неће дозволити да се силом спречава сецесија.
Професор универзитета Душан Васић, који је својевремено био шеф кабинета члана председништва СФРЈ Лазара Мојсова а онда и генерални секретар председника Србије Слободана Милошевића, нема дилему да је и стварање и растурање Југославије дело Сједињених Држава – настанку прве Југославије кумовао је амерички председник Вудро Вилсон, док је што се тиче распада, одлука о томе донета, прецизира он, још 1974.године.
Васић додаје да је и Збигњев Бжежински о томе давно написао чланак „Југославија после Тита“ који је прво био интерног карактера, касније је објављен а онда га је он и јавно изнео на конференцији у Финској 1988. године.
„Према америчким изворима, а то је објавио Мајкл Чосудовски, оснивач канадског центра Глобал рисерч, одлука о растурању Југославије донета је Вашингону 1974. за време Ричарда Никсона. То је била одлука тајног карактера али је оперативно прерасла у званичну политику неколико година касније. САД су 1981. разрадиле документ о демонтирању Југославије имајући у виду да је ојачала као социјалистичка земља и показала успешност самосталног развоја и социјалистичке економије што је било прст у око Америци“, каже Васић и чак наводи две директиве Реганове администрације из 1982. И 1984. у којима се истиче да ако Југославија не буде служила интересима САД против СССР неће више постојати.
Васић напомиње да је то деведесетих спроведено у дело па је тако мировни посредник у југословенском спору лорд Питер Карингтон прво 4. октобра 1991. изашао с предлогом за очување јединства Југославије да би само две недеље касније понудио други план који заговара њено растурање.
„Тадашњи представници Југославије добили су оно што данас зовемо нон пејпер, документ о ком није било дозвољено да се разговара. Ником није било дозвољено да каже свој став. Слично је исте године поступила и европска тројка - дошли су у Југославију са планом да она треба да се распадне“, присећа се Васић.
„Нису нам ништа нудили“
Борисав Јовић одбацује наводе који се често могу чути у медијима да је „европска тројка“ југословенским званичницима у једном тренутку нудила да Југославију приме у ЕУ, а да уз то добије 5,5 милијарди долара.
„Председништво никад није добило предлог да ћемо бити примљени у ЕУ и да ћемо добити неке паре. То је фама. Југословенски проблем нису биле паре него је био политички“, каже Јовић.
Борисав Јовић
© Медија центар, Београд
Владислав Јовановић објашњава да је заправо поменути предлог Милошевић изнео европском посреднику Жаку Делору, а не обрнуто.
„Милошевић је предложио да се Југославија по кратком поступку прими у ЕУ и да је то најбољи начин да се избегну унутрашње противчерности али да је Делор окренуо главу и није уопште реаговао. То ми је Милошевића лично испричао и тај аргумент је користио у разговору са западним званичницима али су они на то ћутали. То је зато што је и сам Делор био информисан да се ради на растурању Југославије и такве иницијативе им нису одговарале. Њима је одговарало распарчавање Југославије и контролисање тих делова на лак и јефтин начин, што је чињеница која и данас траје“, констатује Јовановић.
Папир са З-4 остављен на столу
Он коментарише још један план Запада, тзв. З-4 који је лорд Дејвид Овен понудио као решење за Србе у Хрватској.
„Био сам присутан кад је лорд Овен то презентовао. Ми то нисмо примили, рекли смо да се то тиче Срба у Хрватској и да треба њима то да предају. А лорд Овен нам је онда само оставио један папир на столу. Видели смо да тај план није обухватио све Србе у Хрватској него само општине у Книнској крајини, није обухватао источну и западну Славонију, а и у оном делу који је обухватао нудио је ствари које су за Хрвате и Фрању Туђмана биле неприхватљиве. Али Туђман је из тактичких разлога избегао да се изјасни, није рекао „не“, знајући да је друга страна радикалнија. И тако се десила збрка која је на крају довела до трагичних догађаја“, прича Јовановић.
Васић дотле подсећа да је и рат у БиХ почео пошто је португалски политичар Хозе Кутиљеро понудио два мировна плана а Бошњаци – Алија Изетбеговић, а онда Харис Силајџић су их прво прихватили а накнадно одустали јер су, како каже наш саговорник, добили налог од Америке да њима Југославија више не треба.
„У то се уклопио историјски интерес Немачке да оправда свој пораз и реваншира се Југославији. До рата је довео стицај околности - интерес поражених земаља у Првом и Другом светском рату да се реванширају Југославији уз сво несналажење и неспремност југословенског, посебно српског“, наводи Васић. Он истиче да колико год да је грешака направила српска страна њен циљ је био очување простора у ком би Срби могли да живе у оквиру исте државе.
„Тешко је било супротставити се сценарију који су много јачи и већи направили много раније и имали су снажну потпору и савезнике унутар Југославије. Србија је била одана заједничкој земљи и због тога је страдала“, закључује Јовановић.