Заједнице шимпанзи су веома разнолике, свака са својим специфичним карактеристикама и понашањима. Ипак, у основи имају нешто заједничко – снажну везу између мајки и младунаца. Током претходних неколико година, нова истраживања су донела бројна знања о мајчинству у свету шимпанзи, али и открила вредне информације о овој угроженој врсти, пише „Национална географија“.
Услед уништавања станишта, лова и болести, популација ових великих човеколиких мајмуна је опала за најмање 70 процената. Током 1900. године је забележено око милион јединки, док их данас има између 172.000 и 300.000.
Нова сазнања о друштвеним везама шимпанзи могу допринети напорима за очување ове врсте кроз информације о факторима који су потребни овим заједницама како би се успешно развијале. „Постоји нешто у везама између шимпанзи што се не може описати, баш као и у људским везама испуњеним љубављу“, наводи Рачна Реди, истраживачица са Харварда која је годинама посматрала шимпанзе у дивљини.
Представљамо вам нова открића која су променила оно што смо до сада знали о мамама у свету шимпанзи и која су показала колико су заправо сличне нама.
Веза између мајке и сина
Генерације приматолога су документовале снажне везе које постоје између мајки и одраслих синова, али је тек прошлогодишња студија утврдила да су оне заправо правило. Рачна Реди и коаутор студије Арон Сандел су провели три године посматрајући 29 адолесцената и младих одраслих мужјака заједнице Нгонго, која је део Националног парка Кибале у Уганди.
Одрасли мужјаци нису виђали своје мајке толико често као кад су били мали, али када би им се путеви укрстили, синови би се обрадовали и дуго биштили своје мајке, понављајући своје понашање из детињства. Неки од њих су имали и јачу повезаност. „Око трећина одраслих мужјака су најбољи пријатељи управо са својим мајкама“, наводи Реди.
Овакве дуготрајне везе између мајки и синова се често дешавају у оквиру група шимпанзи. Такође, ово је веома ретка појава у свету сисара, јер већина мужјака напушта своју групу након одрастања и сазревања.
Макаки мајмуни се играју маском за лице у Гентинг Семпу у Малезији
© AFP 2023 / Mohd Rasfan
У случају шимпанзи, женке су те које по одрастању напуштају своју групу и проналазе нову. Због тога женке шимпанзи најјаче породичне везе остварују управо са својим синовима.
Иако млади мужјаци не напуштају своју породицу, морају да прођу кроз тежак процес транзиције – улазак у друштвену хијерархију одраслих мужјака. Студија је такође показала да мајке имају кључну улогу у овом тренутку живота својих синова. Оне су те које бране своје синове током сукоба са старијим мужјацима и пружају им утеху кроз нежне додире.
Време које мајке одвајају за себе
Научници су дуго мислили да маме шимпанзе нису друштвене јер пуно времена проводе са својим младунцима. Међутим, опсежнија студија, коју је спровео Шон Ли са Универзитета Џорџ Вошингтон са својим сарадницима, показала је да оне проводе исто толико квалитетног времена са другим одраслима колико и њихови дружељубиви рођаци – бонобо мајмуни.
За потребе студије која је објављена ове године, Ли и његов тим су проучавали понашање бонобо мајки у периоду дојења у ДР Конгу. Након тога, запажања су упоредили са подацима о шимпанзама из танзанијског Гомбе стрим националног парка. Посматрали су количину времена коју свака од врста утроши на активности попут исхране, путовања, биштања и играња.
Закључили су да маме шимпанзе проводе више времена насамо са својим младунцима него маме бонобоа, а мање времена са другим члановима групе. Ово откриће није било изненађујуће, али је утврђено да шимпанзе ипак одвајају исто времена као и бонобои за квалитетне друштвене активности као што су биштење и игра.
„Било је потпуно супротно од онога што смо очекивали“, наводи Ли. „Истраживање је показало да маме шимпанзе имају потребу да се друже и посвете време себи – и да управо то и раде.“
Заједничко туговање
Истраживање шимпанзи које су затворене такође може да открије необичне податке о њиховим дивљим рођацима. Мони је становница зоолошког врта „Ројал бургерс“ у Холандији. Она је била једна од најлошије рангираних чланова своје заједнице која је имала потешкоће да успостави односе са осталих 14 шимпанзи из свог окружења. Понекад је само зурила у шимпанзе које је желела да биште или их је вукла за длаку.
„Она није знала како да буде шимпанза“, објашњава Зое Голдсбороу, са Универзитета у Утрехту, која је месецима посматрала Мони и њену заједницу. Једног јутра су Голдсбороу и њена колегиница Кајла Коф пронашле мртворођену бебу шимпанзе у дворишту. Схватиле су да се Мони необично понашала делимично због тога што је била трудна.
Заједница шимпанзи је била невероватно тиха тог дана. Уместо уобичајеног избегавања, шимпанзе су седеле поред Мони, љубиле је и пружале јој своје прсте како би их држала. Научници су већ претпостављали да шимпанзе умеју да тугују, али је Монино искуство вероватно први документовани пример пружања утехе како би се пребродио губитак.
Иако је интензивна нежност других шимпанзи ишчезла након неколико сати, овај догађај је можда помогао Мони да се боље уклопи у своју заједницу. Она је данас средње рангирана шимпанза са неколико партнера за биштање.
„Свест о нашој смртности заиста посматрамо као нешто што одваја људе од животиња“, наводи Голдсбороу, „али истраживања показују да шимпанзе доживљавају снажну тугу, само једно од многих осећања која делимо са нашим великим човеколиким рођацима.“
Прочитајте и: