Земек свој текст за портал „тенисаксент“ почиње речима да је након недељног финала Рима између Новака Ђоковића и Рафаела Надала јасно да тенис не успева да учи из прошлости. Пада у корекцији веома исправљивих проблема.
По ко зна који пут Србин је заузео место у полуфиналу Мастерса у Риму који се играо у суботу увече. По ко зна који пут је јасно да му је фалило свежине и снаге у недељном финалу.
Ђоковић и његови фанови имају сва права да буду љути, али то није донкихотовска ствар нити угао гледања Новака Ђоковића.
Ово је питање правичности.
Да је Рафаел Надал издржао оно што је Ђоковић претрпео протеклих неколико година у главном граду Италије, основаност аргумената не би била другачија. Узрок не би био мање праведан, логика не би била мање убедљива.
Поента расправе око реформе – и против очигледне неправедности постојеће праксе – није да то доводи у неповољан положај једног играча, већ да ниједан тенисер никада не би смео да буде у неповољном положају.
Ево због чега, објашњава Американац – ако бисте тврдили да Ђоковић није био уморан у недељу у Риму, и даље је проблем у томе што је Ноле до те позиције дошао због тога што се полуфинала не играју у истом термину, па је Надал имао више времена за одмор.
Србин је такође оштећен одлуком да у суботу одигра и меч четвртфинала и меч полуфинала, уместо да у недељу наступи у полуфиналу, а да се финале одложи за понедељак.
Томе у прилог иде и чињеница да љубитељи тениса нису могли да попуне Форо Италико у пуном капацитету, те да играње финала у недељу није било пресудно за надокнаду прихода од продаје улазница. Овогодишње финале било је за телевизију.
Шта да је Ђоковић на терену провео само 92 минута, а да је Надал у два меча „шљакао“ преко четири сата – пита се овај новинар.
„Значајан умор“ није само дефицит са којим се један играч суочава – то је и корист коју други играч добија. Није ствар само у питању да ли је Ђоковић заправо био уморан, већ и у томе да ли је Надал доведен у добру позицију.
Раније током недеље и Надал је прошао кроз не тако добар распоред организатора. После одиграног меча против Јаника Синера касно увече у среду, Рафа је сутрадан на терен изашао око 14 часова, чиме је поново дошло до грешке која се могла спречити. Надалов меч против Дениса Шапалова требало је да буде касно поподневни дуел, не пре 17 часова. Зашто је ово било тешко?
И Рим и Мадрид подједнако су „серијски“ преступници у домену заказивања мечева. Тенис једноставно не ствара услове у којима играчи релативно равноправно излазе на мегдан један другом.
Земек апострофира да не покушава оспори дневне мечеви на турнирима наводећи да је у реду да тенисери играју сваког дана, без паузе. Ствар је у томе да један тенисер или група тенисера потпадну под један сплет околности, док се играчи из друге половине жреба третирају другачије. То је оно што тенис непрестано ради, а Новак Ђоковић је постао позната жртва ове мане Мастерса у Риму.
Шта би било кад би тенисери имали синдикат?
Може ли се на основу овога још јасније увидети неопходност да се тенисери заузму за себе?
Замислимо систем у ком би синдикат играча могао да преговара са организаторима турнира о стандардизованим условима такмичења.
Шта ако турнири више не би имали одвојене термине за полуфинала? Шта ако би то био предмет договора уније и АТП, односно ВТА?
Шта би било да играчи и турнири постигну компромисно решење у ком би рецимо различити термини полуфиналних мечева и друга проблематична питања која се тичу распореда и даље били у рукама организатора, али би турнири морали да компензују играчима „накнаду за непријатности“ од на пример 100.000 долара бонуса ако би попут Ђоковића играли касни полуфинални меч уочи недељног финала?
Шта ако би играчи који су били у неповољном положају – као што је био Ђоковић неколико година уназад у Риму – добили 100 бодова на АТП ранг листи као додатну накнаду поред исплате бонуса?
Као што је био случај са Ђоковићем и Лоренцом Сонегом у мушком тенису, тако је Ига Свјонтек је замољена да одигра два меча у истом дану.
Када би играчи имали синдикат, то турнирима не би било дозвољено, или би постојали одређени услови попут немогућности играња два меча дневно након четвртфинала, или обезбеђивања новчане и бодовне надокнаде.
Тенис – у овом случају Мастерс у Риму – наставља да доводи играче високог профила попут Новака Ђоковића и Иге Свјонтек у неповољан положај, не исказујући жељу за променом правила у циљу промоције правичности.
Амерички новинар закључује да не мисли да је стварање синдиката играча изгледно, али наглашава да непрестано виђамо примере због којих би синдикат могао да уради много тога доброг за играче, и за тенис.