Убојити тројкаш је путем платформе „Зоом“ одговарао на питања бројних новинара из Србије, а редакцију Спутњик спорта занимало је како Богдан Богдановић цени ситуацију око најбољег европског стручњака Жељка Обрадовића с којим је сарађивао у Фенербахчеу, да ли би Жоцов систем функционисао у НБА?
„Највећи Жељков квалитет је моћ адаптације, он би нашао свој систем који функционише. Овде је другачије, нема толико времена за припреме за утакмице, нема домаћег првенства, нема слабијих утакмица, нема одмарања... Ове сезоне је стварно било напорно, на неким утакмицама не можеш ни да се загрејеш“, одговорио је Богдановић на питање Спутњика.
Своје искуство је илустровао и примером.
„Ево, утакмица против Детроита пре неколико недеља, три играча пред утакмицу не могу да играју, ми када смо се загревали сви смо били као у неким облацима... Види се, никоме глава није била ту. Али, мислим да би Жељко пронашао свој нови начин овде и остао бих на томе. Он има ту моћ адаптације и мислим да би се адаптирао временом и направио успех. Он нас је навикао на успехе и мислим да не би остао дужан ту“.
Богдановић, који је постао нови амбасадор компаније „Адидас“, коначно ће заиграти у плеј-офу НБА лиге.
„Баш сам узбуђен због те прве плеј-оф утакмице и то баш да буде у Њујорку. То је једно од најбољих места за играње у НБА и ту се стварно чуда дешавају. Прва утакмица тамо, сећам се Бади Хилд ми каже: 'Овде можеш да полудиш, овде играчи дају по 50'. И стално ми је остало у сећању, када долазиш у Њујорк и Медисон Сквер Гарден, овде се чуда дешавају, само треба бити спреман. Надам се неком чуду, идемо утакмицу по утакмицу и биће сигурно узбудљиво и они су стварно добра екипа и имају добру сезону иза себе као и ми. Не знам да ли су нешто искуснији од нас, мислим да смо ту негде исти – и они имају младе играче у плеј-офу и нове играче. Ја бих волео оно најлуђе, седам утакмица. Моје очекивања од сезоне, волео бих да буде што луђе против Ниска, да буде незаборавно и да ми изађемо као победници. То би била добра школа за нашу екипу. Сви причају да се екипе искристалишу у плеј-офу, да се види шта је добро, шта је потребно... Ту играш минимум четири пута против једне екипе и види се тачно ко шта може – нема бежања“.
Богдановић је имао и савет за младе играче.
„Ја мислим да су грешке саставни део одрастања, тако да мора да прође кроз те грешке. Посаветовао бих га као што су мене посаветовали: Све што је у Европи остаје у Европи, мора да се заборави. Овде градиш своје име, нико те не познаје и нико не познаје твоје играчке квалитете, мисле да си Европљанин, мисле да си шутер и то је то. Све испочетка, ново доказивање и то је то. То је најбољи савет који сам ја добио“.
Имао је српски кошаркаш трауматичан период у моментима када се одлучивало о његовој даљој каријери, али се сада потпуно ослободио.
"Да... То сам научио прве године у НБА, имао сам ту неку трему пред тај датум и то. Ниси сигуран, може свашта да се деси, још сам се тамо ложио, као биће нешто биће нешто, па је било свашта... И од тога ништа на крају. Пред тај датум стварно имаш неку нервозу, да ли остајеш ту, незгодно је променити место, није то тако једноставно и што се тиче града и екипе свега. Било је сигурно лакше када је прошао тај датум, онда знаш да си до краја године ту. И тада сам изашао из повреде, све се некако поклопило заједно, други играчи су се повредили па сам добио више простора... Све се поклопило".
Поклопила се и чињеница да му је прошлог лета пропао трансфер у Милвоки.
„Било би сигурно другачије. Не би ништа било исто. Причао сам и с њима, ми нисмо сада неки блиски пријатељи, али познајемо се и причамо нон-стоп, пре свега ја и Танасис (Адетокумбо). Играли смо доста пута један против другог, исто смо годиште, сретали смо се у Атини и Београду. Тако смо се некако повезали и онда се десила ова прича, па ми је он то први рекао. Када причамо из те перспективе, ја на начин на који играм, он је мислио да би они били много бољи. То се никада не зна, када ставиш некога у другу улогу... Било би сигурно другачије, не знам да ли боље или горе, али мислим да би било мало мање простора с обзиром да је њихова екипа мало сложенија, зна се шта ко ради и системски је више организовано“.
Недавно је од реномираног ЕСПН добио епитет најбољег играча Аталанте, али...
„И даље сам нов. Овде док не одиграш неке битне утакмице у плеј-офу и даље си играч за регуларну сезону. То није нешто важно овде. Али, ево, сада је прилика и надам се да ћу у будућности играти сваке сезоне до краја каријере плеј-оф. Сада се тек види колико је то тешко достићи, то није уопште лако и прија та пажња, али није ми то сада неки фокус“.
У својој екипи Богдановић за саиграча има Данила Галинарија, италијанског репрезентативца, али са њим није разговарао о евентуалном дуелу екипа Србије и Италије у квалификацијама за Светско првенство.
„Искрено, нисмо. Причали смо само о томе да ли ће он дођи у Београд. Рекао је да ће да дође, а не знам да ли ће да игра још увек. Ја сам га звао пријатељски. Нисмо конкретно причали о томе, ипак смо ми јако фокусирани на ово овде и не дозвољава нам то да правимо неке планове. Не знам ни датуме за плеј-оф, не знам ни када се завршава серија, не знам како даље. У Европи када сам био је постојао максимум, да играш до тог и тог датума и можеш да стигнеш на припреме, квалификације... Био сам у тој ситуацији где сам играо сезону до краја у Фенеру и стигао на квалификације“.
Богдан је био упитан и за разлику између живота у Србији и Америци.
„Одакле да кренем... Има доста тога што ми недостаје. Издвојио бих пријатеље, наше људе, наш менталитет, тај неки животни стил – кафићарење, приче са пријатељима... То ми највише недостаје. Овде шта је добро... Нешто што чини ми се да је већина мог окружења доста амбициознија, да верују у неке невероватне ствари, да се труде око тога и да раде, да су доста посвећени томе што замисле. Наравно, клопа ми недостаје, мада, сада је ту мама, тако да – недостајала ми је клопа“.
Српски кошаркаш је говорио о Партизану, али и о свом некадашњем ментору Душку Вујошевићу.
„Испратио сам колико сам успео и изузетно тешка сезона за Партизан, али добро... Тешко је било за све, тешки су били услови, знамо да Партизан без навијача је нешто друго, посебно Партизан, у тој нашој култури. Вероватно је било тешко и свима ту да без навијача нешто направе. Не чујем се са Дулетом, нисмо тренутно у контакту“.
Да ли ће Јокић да части уколико буде МВП?
„Мора да части, мора да се отвори... Не само вечера. Превелики је бонус ја мислим за то“.
Атланти је све у сезони кренуло на боље када је у екипу стигао тренер Нејт Мекмилан, који је у каријери сарађивао са Владимиром Радмановићем и Предрагом Дробњаком у Сијетлу.
„Он је стара школа, нон-стоп нам понавља исте ствари. Направио је неки систем и држи се тога. Он хоће да упари ту стару школу са новом, он стално то понавља: Нећу да вам узмем вашу игру коју играте, али морате мало и да нас слушате. Хоћемо да играмо ту брзу модерну кошарку, али хоћемо и ово моје. Мислим да тај спој нове и старе школе је стварно добар за нашу екипу. Што се тиче мене, он је само дошао и рекао да играм једноставно, да треба још више шутева да узимам, да сачекам да игра дође до мене, то ми је рекао. Не причамо ми сад сваки дан, али то су неки савети у почетку када је он постао тренер, то ми је рекао и било је доста једноставно и тако ми се и свидело“.
Тренинг је и даље Богданова опсесија, али не као раније...
„До изнемоглости не, немам снаге, али остајем... И даље имам ту неку психичку баријеру да не могу да изађем одмах. Видим ја ове моје годиште како већ полако излазе први, али не могу, не знам... Некада останем и гледам ове како играју, али не могу одмах да изађем“.
На тренинзима, али и на терену одлично сарађује са младом звездом Трејом Јангом.
„Супер је, млад је, подсећа ме на мене у Европи, тврдоглав, воли тешке утакмице и моменте и мислим да је победник. Хоће да сарађује. То је тешко направити, ту комуникацију са неким овде, тешко је стећи то поверење јер се овде доста мења све. Разумем га потпуно и некако после тог трејд дедлајна смо кренули да боље комуницирамо, добро смо сарадјивали на терену и то кад се види на видеу... Помагали смо један другог“.
Једна од активности, поред играња за Богдана је и његов камп за децу.
„Наша поента није да направимо сада од 50 клинаца 50 кошаркаша, наша поента је да они имају то неко сећање на лепе дане са тог кампа, да једноставно виде како је то бити са профи играчима, да ли се они ту виде уопште, можда неки клинци и тада одлуче да нису за то. То је сусрет са тиме да си најбољи у паркићу, долазиш у град и тамо има десет најбољих. Ту треба да се види који је то пут, можда и да препишеш нешто од неког да будеш бољи, није само поента да ту направиш играча. Имамо доста учесника те прве године који нас питају шта сада да раде: да ли колеџ, да ли ово... Ја сам им увек понављао да они морају сами се бе да пронађу и да се боре за своје снове. Не можеш само да сањаш и да чекаш да само падне, већ мораш да се бориш за то, јер једини ћеш ти да верујеш у своје снове. Тако сам и ја веровао у своје снове, тако сам и ја веровао и моји снови су се остварили“.
Један од момака којима се сан остварио је и Алексеј Покушевски, млади репрезентативац Србије и кошаркаш Оклахоме.
Алексеј Покушевски
© AP Photo / Sue Ogrocki
„Видели смо се на утакмици, ми се не познајемо, и ту није било много времена за паметовање и савете. Поздравили смо се... Игра лепо, мислим да би требало да буде још безобразнији и то је оно што ми немамо када долазимо у Америку. Ми мислимо да је све око тима, подредиш се тиму, али мислим да је овде све индивидуалније, поготово код екипа које су у реорганизацији. Показао је таленат, они ће сада да раде на њему и он само треба да искористи све што му они нуде и буде посвећен томе. То делује једноставно, али тешко је и мислим да он има потенцијал да се избори са тим“.
Ко би од Срба могао следећи у НБА?
„Филип Петрушев ми делује као неко ко може да игра на НБА нивоу. Николу Милутинова бих волео да видим. Причамо у репрезентацији о томе ко треба да дође, дођемо до те теме...“.
Први на листи је – Василије Мицић.
„Мислим да је он физички већ спреман, али највећа разлика у томе је што се овде много више утакмица игра и што нема лоших екипа. Нама је била много битна победа у Детроиту, ми смо изгубили ту утакмицу а они су последњи или претпоследњи и ми сада немамо предност домаћег терена. То се доста подцењује у НБА, све екипе су доста добре, спремају се, раде добро. Нико не жели да изгуби, али неке ствари се не поклопе и онда кренеш тим током. Савет? Не знам... Он има играчки квалитет, показао је то више пута, само да буде спреман и здрав, да ради на телу, да се што пре опоравља после утакмица, то је нешто што је најважније и то је мени био проблем прве и друге године“.
Како теку релације између репрезентативаца Србије?
„Константно смо у неком контакту ту између себе. Да, све је било ново за мене ове године. Нови ја. Очекивања за репрезентацију, као и сваке године, волео бих да се окупимо у што квалитетнијем и већем броју, тако да, ето... То су ми за сада очекивања, да будемо само здрави“.
Да ли је Евролига све ближа НБА?
„Одувек је НБА лига имала такве играче, додуше у мањем броју него НБА, али има и мање екипа, мање је тржиште. Мислим да је НБА више прихватио европске играче као да су им потребни, до сада су били доста некако... Желе га, али неће да га доведу, устручавали су се много и финансијски... Сада је та финансијска баријера доста већа па је лако довести, као што је за Европу доста година уназад доведеш неког Американца који није успео на колеџу. Мислим да то сада ради НБА, да доводи најквалитетније играче“.
У разговору је било неизбежно поменути одисеју у Сакраменту, његовом матичном клубу у НБА и некадашњем „српском тиму“.
„Сигурно да нисам имао неку жељу да се вратим тамо после тог неког неповерења. Чак и тај трејд Милвоки је утицао на то додатно. Али, да, када су отпустили Дивца, сећам се да је било изненада, јер је тај газда долазио на све наше утакмице и подржавао нас је, није деловало да ће да се деси преко ноћи, одмах после сезоне и на тај начин. Испало је безвезе, али то је посао на крају и... Пратио сам ја Кингсе, играли су добро на периоде, не знам шта хоће, мислим да ни они не знају конкретно шта хоће. Одлучили су се за Фокса, видећемо шта ће да буде са Беглијем. Тај начин на који они граде екипу је доста чудан био од почетка и ја када сам долазио, није ми било јасно све, али, ето... Ту стајем“, закључио је Богдановић.