Специјални задатак Хрватске: Да свима у регону буде мајка, а Србији – маћеха

Чини се да Загреб озбиљно претендује на место лидера у “заштити” држава региона, па тако не само да се повећањем броја својих војника у саставу Кфора на КиМ “брине” о интересима самопроглашене државе Косово, већ сада и Македонце брани од Бугара. Хрватска би свима у регион да буде “мајка”, а само Србији - “маћеха”?
Sputnik
Хрватски председник Зоран Милановић је, наиме, на самиту Брдо-Бриони изјавио да се Северна Македонија “налази у немогућој позицији” и да јој једна чланица Уније (Бугарска) улази у “интимни простор” захтевом да у уџбеницима историје “своју националну генезу дефинише онако како то тражи суседна држава”.
Овај заштитнички став Милановића према Северномакедонцима по свој прилици је озбиљно наљутио Бугаре. Толико да су преко амбасадорке Хрватске у Софији Јасне Огњановац затражили појашњење изјаве хрватског председника.

Хрватска свима у региону “мајка”, само Србији “маћеха”

Са друге стране, Београду из Загреба стижу поруке да од Хрватске зависи пут Србије ка ЕУ, а чула се и Милановићева изјава да о “оптужници против Тачија мисли све најгоре”.
Историчар и спољнополитички аналитичар Саша Адамовић каже за Спутњик да је Хрватска очито забринута због тога што је последњих неколико година Србија успела да, на неки начин, поврати статус водеће државе региона.
„Тако да она на то и на овај начин реагује, подржавајући у региону све оне државе које још нису чланице ЕУ или НАТО, а како би спречавала утицај Србије у региону. Мада, мени то више изгледа као да Хрватска заправо има „специјални“ задатак да се брине о региону у име ЕУ или евентуално у име НАТО, без обзира на то што нам се неки пут због необичних изјава председника Хрватске чини да су те изјаве непромишљене. Такође, и у Хрватској су спремни да нам ставе до знања да њихова политика није одвојива од политике Европске уније или НАТО пакта, као што је рекао хрватски министар спољних послова Грлић Радман у вези ангажовања већег броја хрватских војника у оквиру мисије Кфора на Косову и Метохији“, сматра Адамовић.
У Хрватској се, како додаје, не гледа на позитиван начин ни на то што Србија на глобалном нивоу има важна стратешка партнерства са Русијом и Кином, што нашој земљи даје велики геополитички значај у овом делу света.
„Наравно, та политика Хрватске према Србији није нова. Он је била позната још у доба Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, када су Хрватска и Србија биле у истој држави. Још тада је политика Хрватске могла да се опише на начин како ју је својевремено дефинисао македонски политичар Лазар Колишевски говорећи о пароли - „слаба Србија, јака Југославија“. Једноставно, новонастале државе у региону које су некад биле део исте државе и дан данас заправо покушавају да ограниче или што је могуће више сузбију утицај Србије, и зато често у својој реторици, критикујући политику Србије, понављају ону мантру о малигном утицају Русије или опасности од Кине која, наводно, може да доведе државе које су њом сарађују у дужничко ропство. Јасно је да Хрватска има и те како значајну улогу у таквом односу према Србији“, примећује Адамовић.

Нема бољих односа преко ноћи

Он подсећа да је у претходном периоду, нарочито када се појавила могућност о некаквој промени граница на Западном Балкану, било упозорења из Загреба тим поводом, јер је по њима та промена граница подразумева припајање Републике Српске Републици Србији.
„Појавила су се мишљења која су говорила о томе да једноставно не може да се дозволи Србији да буде на 80 километара од Загреба. Са друге стране, без обзира на жељу да се српско-хрватски односи подигну на неки виши ниво, треба увек имати у виду да се то не може десити преко ноћи, после некакве посете неког званичника из Београда Загребу, или обрнуто, зато што се национални и државни интереси Хрватске и Србије толико разликују да је јако тешко постићи сагласност око неких, а заправо најважнијих питања. Једно од тих питања која ће сигурно Хрватска отварати на нашем путу ка ЕУ је питање разграничења, и ту је и те како могуће да се појави чак и могућност неке врсте уцене Србије, јер би Хрватска тако неко питање могла максимално да експлоатише“, уверен је Адамовић.
Међутим, верује наш саговорник, треба имати у виду и оно што је, између осталог, и председник Милановић наговестио, а то је да Хрватска и Србија нису равноправне.
„Оне не могу да разговарају са позиција једнакоправности зато што је Хрватска чланица и Европске уније и НАТО, а Србија није ни једно од та два“, указује Адамовић.

Хрватска нема снаге да буде арбитар

У осврту на то да ли Хрватска уопште има капацитета да буде земља која би могла решавати проблеме у региону, имајући у виду реакцију Бугарске на оно што је председник Милановић рекао, саговорник Спутњика каже да Хрватска нема ни довољно снаге нити утицаја, без обзира на чланство у поменутим организацијама, да на један добар начин арбитрира када су у питању проблеми у овом делу Европе.
„Са друге стране, могли бисмо рећи да то немају ни много веће државе ЕУ попут Немачке или Француске. Изгледа да читава Унија више нема ни озбиљну снагу ни озбиљан приступ решавању проблема у региону. Као и обично када су наше локални проблеми у питању много више снаге имају САД, али наравно и Русија и Кина, два најважнија српска стратешка партнерства“, оцењује Саша Адамовић.
Коментар