Како преноси Радио Котор на почетку се обратила уредница издања проф. Љиљана Чолан, која је казала да је првобитна замисао била да књига носи наслов ,,Српски писци о оцу Мому” и да буде штампана као зборник текстова, а након низа књижевних вечери, на којима би познати писци говорили о својим сусретима са оцем Момом.
,,Како због пандемије нисмо успели одржати поменуте програме и читања, одлучили смо да сакупимо постојеће текстове о оцу Мому, углавном написане након његовог упокојења. Као уредник књиге покушала сам направити причу о његовој личности од тих текстова. У томе ми је много помогао Михаило Пантић, српски књижевник, критичар и универзитетски професор. Књигу је написао сам отац Момо, пером својих пријатеља, пером својих предходника, пером својих духовних чеда и гласом првог српског архиепископа Светог Саве”, казала је Чолан.
Она је даље појаснила да је књига подељена у три дела.
Промоција књиге "Отац Момо"
© Фото : SPCO Kotor
,,У првом делу су текстови свештених лица којима је отац Момо био узор и духовни отац. Сусрети писаца са оцем Момом су посебни дeо ове књиге, а трећи дeо је глас савремених књижевних стваралаца који су се сусретали са њим и касније своја дела прожимали његовим причама”, додала је Чолан.
Протојереј ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, истиче да је једна од особина православног исповедања вере, да Бога можемо видети у човеку.
,,Онај који себе зове хришћанином је дужан да потврди и посведочи да је Бог у људима. Отац Момо Кривокапић није просто био само поп, иако је оно поп Момо остала најпрепознатљивија лозинка свих оних који су га знали. Он је успeо да посведочи оно о чему је говорио на својим беседама. Онога коме је служио свету литургију, и онога у име које је крштавао, венчавао и сахрањивао. Иначе свештеник се налази на једној оштрој ивици између лажи и истина. Ако посведочи Бога онда је прави поп и прави хришћанин, а ако га не посведочи онда је заиста забрљао. Тако да је тај максимализам између свега или ничега, борба у коју се упустио поп Момо и у којој нема нерешеног резултата, у којој нема поделе бодова већ или га има или нема. Ко га је срео или познавао, а сада можемо рећи ко сусреће његову децу како биолошку тако и духовну, тај зна да Бог постоји. Скромни поп који је божији дом држао у бљештавилу и хор ,,Јединство” на европском нивоу препознатљивости, и Богословију благословом Божијим, Сабора и митрополита, васкрсао из пепела. Он у својој околини није имао ништа украшено што би га издвајало у материјалном смислу од других људи. Са друге стране потиче из једне аристократске породице из Цуца, удружене са породицом Милина такође аристократском, и то што је потомак генерације свештеника, значи да је дошао по Божијем благослову”, казао је о оцу Мому протојереј ставрофор Гојко Перовић.
Књижевник Никола Маловић се присетио времена када је као књижар и издавач предложио оцу Мому, да иза себе остави писани траг.
,,Он је тада скроман пожелио да таква књига буде тумачена њим самим, о његовом животу и свему што зна, не изађе. Отац Момо је добио стипендију Оксфорда, а чинодејствовао је преко 50 година у Котору. То је управо оно што је говорио апостол Павле када је саветовао свакога да остане тамо одакле је. Причати са оксфордским умом је било оно што је обeleжило добар дeо мог живота, а значи да се тај разговор разликује по дубини, по разним димензијама. Мислим да је интелектуално вагао сваког од нас исповедајући нас за време или мимо литургије. Он је дакле био великан, духовник, исповедник и мецена”, наводи Маловић.
Из књиге "Отац Момо"
© Фото : SPCO Kotor
На књижевној вечери говорили су још и члан управе Српског пeвачког друштва ,,Јединство” Драган Ђурчић и сликар Вељко Михаиловић, који је у знак сећања на оца Мома насликао слику са мотивима цркве Светог Петра Цетињског у Прчању.
У музичком делу програма учествовало је Српско певачко друштво „Јединство (1839)” и виолинисткиња Душица Кордић, која је извела једну од омиљених композиција оца Мома Кривокапића”, пренeо је Радио Котор.
У последњем интервјуу који је которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић дао за Спутњик, говорио је о свом детињству, школовању, војсци, Котору, литијама, оптимизму који га није напуштао до последњег дана.