Иза ватиканских врата: Две православне државе покушавају да реше велики спор уз помоћ – папе

У најкраћем, Бугарска је блокирала почетак приступних преговора Македоније са Европском унијом јер негодује због историјских интерпретација у тој земљи. Софија, између осталих спорова, негира и македонски језик као независан од бугарског. Међусобне пацке и оптужбе не престају, а списак услова које Бугарска испоставља као да је нерешив за македонске суседе.

Иако је наглашено да овонедељни сусрет са папом Фрањом може само да релаксира атмосферу за преговоре, које оперативно воде владе двеју земаља, аналитичари сматрају да заједничко путовање и сусрети у Ватикану могу и да одреде даљу судбину Македоније.

Александар Раковић сигуран је да се овај, у дипломатској пракси на нашим просторима редак пример заједничког одласка у Ватикан, а формални повод је био дан Светих Ћирила и Методија, није десио случајно, без доброг разлога.

„Сигуран сам да је реч о притисцима на Бугарску да уклони препреке за европске интеграције Македоније. Улога Ватикана може бити медијаторска, јер Рим је и раније давао гостопримство идејама које су биле зближавање Ватикана и бугарских националних интереса“, каже овај историчар.

Раковић додаје да су везе Ватикана са овим делом Балкана познате још из времена када је ВМРО био доминантан политичко – терористички фактор на простору Краљевине Југославије. Он истиче да је међу атентаторима на краља Александра Карађорђевића било и оних који су сахрањени на католичком гробљу у Риму, у знак захвалности за то што је урађено 1934.

„Такве везе су одувек постојале, с тим што нису биле тако видљиве, као што је то било на западном простору на коме је српски народ, јер је мисија римокатоличке цркве у Македонији и на Косову и Метохији углавном била усмерена на Албанце. У складу са најновијим доктринама Ватикана, они играју и врло важну социјалну мисију, јер разумеју да је литургијски живот католичке цркве у Европи веома нарушен, да се дугорочно неће вратити у поредак који би они желели“, каже Раковић.

Он додаје се католичка црква управо због тога труди да оснажи своју социјалну мисију, а у њу спада и дипломатија која је врло јака, а на Балкану се примећује у приличној мери.

„Не би било чудно да је Ватикан поново пружио гостопримство бугарским политичким структурама, које сматрају да је Македонија део њиховог, бугарског идентитета. То се у прошлости дешавало, па ме не би чудило да је то сада поново случај. Везе вероватно никада нису ни прекидане, али о њима не знамо довољно“.

Бугарски председник Румен Радев у Риму нагласио да за решење спора Софији и Скопљу нису потребни међународни посредници, његов македонски колега је истакао да се дијалог мора обновити, „јер пријатељи треба да разговарају о најтежим питањима“. Раковић, ипак, сматра да смо у медијима чули изјаве и видели слике сусрета у Ватикану, урађене само за јавност.

Он додаје да је у овом тренутку немогуће рећи какав је прави исход ове необичне посете, али је готово сигуран да су се лидери Македоније и Бугарске видели са папом Фрањом иза затворених врата.

„Такви састанци у Ватикану нису, наравно, реткост, често се дешавало у историји да они организују у исто време посете супротстављених страна, окупе их иза затворених врата да би са њима покушали да обаве некакву медијаторску мисију“, каже Раковић и додаје да је таква улога Ватикана била значајна и током ирске револуција, када се отцепљивала од Велике Британије у време грађанског рата, Света Столица организовала је састанке сукобљених страна.

Упитан да ли постоји могућност да улогу медијатора две суседне земље које спаја заједничка вера, преузме православна црква, наш саговорник каже да она никада не врши овакав притисак, а не може да то буде ни због тога што није централизована, за разлику од римокатоличке која је пирамидална конструкција са главом у Риму.

Овоме додаје важну чињеницу да две најјаче православне цркве више нису у канонској сарадњи, Руска и Цариградска патријаршија.

„Руска црква има израженију друштвену мисију, чак и политичку дипломатију која је кореспондирала са руском државом. То се посебно може видети по сусретима руског патријарха и папе на Куби, одласку Путина на Свету Гору. Цариградска патријаршија је део тог западног система, она такође има своју мисију, али очигледно је да бугарски и македонски председници нису сматрали да је битно да их окупи неки од православних патријараха. То свакако не би могао бити руски патријарх, зато што би то било узето као негативно у западним круговима, којима и један и други припадају“, каже Раковић.

Он додаје да су ватикански гости очигледно и сматрали да оваква врста разговора није могућа са цариградским патријархом, али да треба увек имати на уму да је Ватикан, за разлику од православне цркве, и црква и држава која има и државну мисију коју православна црква нема.

„То је институција која траје две хиљаде година, којој је јако тешко одговорити. Треба имати посебне вештине, знања и показати да смо дорасли да одговоримо на те изазове. То ни Југославија није могла, а камоли данашње мање државице“, закључује саговорник Спутњика.