Од почетка је било јасно да Портланд мора да игра са високим интензитетом који није показао у претходним мечевима.
Из ротације је испао Енес Кантер, заиграли су са нижом поставом и учинили ствари тежим за резерве Денвера, које је предводио Монте Морис.
Томе су допринели Демијен Лилард и Си Џеј Мекалум са укупно 18 асистенција, док на другој страни Јокићев тим није имао добар проток лопте, што је неопходно за њихову игру, на било ком нивоу, а нарочито у плеј-офу.
Денвер је лоше шутирао, али то није највећи проблем – шут генерално није категорија на коју се Нагетси највише ослањају, међутим сада није било ниједног другог фактора да амортизује недостатак поена са дистанце.
Ствари су се ломиле на „спољном особљу“ – Лилард није био поентерски расположен за Портланд, али је имао десет асистенција, што значи да су саиграчи разумели моменат и преузели одговорност.
Јокић није имао тај луксуз, завршио је меч са свега 16 поена, уз 11 промашаја из игре, што је драматично мање у односу на претходне утакмице, где је убацивао 34, 38, односно 36 поена, а његова подршка готово да није постојала.
Очекивало се да Мајкл Портер преузме Јокићеву улогу, завршио је меч са само три поена, док су Факундо Кампацо и Морис, двојица главних плејмејкера, имали свега по 12 поена, што је недовољно за повољан коначни резултат.
Портланд је уз Лиларда и Мекалума имао и сјајно решење из прикрајка, Норман Пауел је био најефикаснији са 29 поена и потпуно је надиграо Портера, који ће морати у наредном периоду да побољша своје партије или да их бар устали.
Сви ти параметри су као резултат дали пораз Денвера, те вероватно најгору утакмицу у Јокићевој каријери, пошто су са њим на терену Нагетси били у минусу од чак 32 поена, уз пораз од 115:95.