Кораћ је страдао у саобраћајној несрећи код села Каменица, недалеко од Сарајева, у 31. години, дан после утакмице између репрезентације Југославије и тима играча из Босне и Херцеговине.
Жућкова смрт је у муку оставила целу тадашњу велику државу, али и њеног првог човека, Јосипа Броза Тита.
На његов захтев, ковчег са Кораћевим телом није био прекривен југословенском, већ олимпијском заставом.
„Он је био већи од земље коју је представљао, припадао је целом свету“, рекао је Тито.
Био је већи и од кошарке – Кораћ ће остати упамћен као човек који је у Београд донео прву плочу Битлса, на легендарном ћошку у Кнез Михаиловој улици у српској престоници окупљао је своје друштво и често одлазио у Народно позориште, као велики љубитељ театра.
Није успео да заврши Електротехнички факултет у Београду, нити да покуша да обори рекорд Вилта Чембрлена од 100 поена на једној утакмици – недостајао му је један, а све због трагедије о којој је у ауторском тексту за култни магазин Кош написао његов саиграч Блаж Котарац.
„Два дана смо провели у Сарајеву, идеја је била да заједно, његовим аутомобилом, одемо у Београд. Предомислио сам се, одлучио сам да одем до родитеља у Бањалуку. Погледао ме је и прокоментарисао да га, ето, остављам самог да иде за Београд...“, навео је Котарац.
У Београд никада није стигао, а причало се да је тих месеци могао да се пресели у Мадрид јер је славни Реал желео да га види у свом дресу.
Годину дана касније, Југославија је постала првак света, први пут у својој историји, али је тај успех надвила сенка трагедије луцидног Сомборца, најбољег спортисте Југославије за 1960. годину, освајача шест медаља са националним тимом.