Казна и за ћушку: Србија законски мења односе родитеља и деце — по западном моделу

Родитељи не смеју физички кажњавати дете, нити га подвргавати понижавајућим поступцима и казнама које вређају његово људско достојанство и интегритет и дужни су да штите дете од таквих поступака других лица. Под физичким кажњавањем подразумева се свако коришћење физичке силе са намером да се код детета изазове страх, бол или нелагодност.

Ово је предлог измене Члана 10. Породичног закона који се, после неуспелог покушаја да уђе у тај документ пре три године, поново нашао на сајту Министарства за бригу о породици и демографију.

Одредба опет изазива велику пажњу јавности, па су из Министарства објаснили да у првом плану није репресивна правна норма, већ је фокус на заштити деце и чврстој опредељености Владе Србије да кроз законска решења родитељима помогне у изградњи другачијих, ненасилних стилова васпитања.

Током првог покушаја измене Закона, против забране физичког кажњавања гласно је устао психотерапеут Зоран Миливојевић. Он и сада сматра да је пре свега потребно направити јасну разлику између злостављања и физичког кажњавања, јер су, каже, у првом случају деца у Србији добро заштићена.

„Постоји врло јасна разлика између тога шта је педагогија, а шта је физичко злостављање детета. Међутим, сада се баш идеолошки инсистира да дете практично не смете да дирнете, а ствар иде и даље. Не само да не смете дете да ударите, већ рецимо, ако неће да оде у собу, не смете да га вучете за руку, јер је то исто насилно. Ако је дете стално на телефону, не смете му узети телефон, јер тиме спречавате комуникацију са спољашњим светом.“

Миливојевић који већ три деценије ради као супервизор у поправним домовима у Словенији, каже да јасно види како се мења слика друштва. У домовима има злостављане деце, али их тренутно, тврди, пуне размажена деца коју родитељи нису успели да социјализују, па су агресивна од вртића па надаље.

„Гризу, гребу док су мала, а са 12-13 година јуре маму ножем око стола, јер неће да им дâ 50 евра да нешто купе. То је тренутно највећи проблем на Западу, родитељи су немоћни, не могу да управљају дететом, већ се управо дешава супротно, дете управља родитељима које онда пуни осећање кривице, па покушавају да се васпитање своди само на показивање љубави, а занемарује се конфликт који је основа социјализације“, каже Миливојевић и додаје да дете ако не слуша, мора бити кажњено, али да не мисли на моментално физичко кажњавање, већ на читав низ степеновања, а на крају и физички, јер на други начин не иде.

Психолог Биљана Лајовић сматра да Закон не треба да буде репресиван, већ да шаље поруку какав је став друштва према начинима васпитавања деце, јер постоје родитељи који ће децу физички кажњавати, из простог разлога што то закон не забрањује.

Лајовићева је изричито против физичког кажњавања, каже да цела породица мора да детету шаље поруку да границе морају да се поставе, али да постоји други начин како се то ради.

„Многа истраживања која су рађена показују да физичко кажњавање једино што уради, на кратак рок направи страх код детета. Да ли је нама као друштву циљ да децу васпитавамо страхом? Не бих волела да јесте, сматрам да то није оправдано. Деца треба да буду свесна последица свог понашања, да нешто не ураде зато што знају да не треба, да није у реду да ће некога повредити или начинити штету, а не зато што се боје неког“, каже Лајовићева.

Она се слаже са констатацијом да деца јесу размажена у већој мери него што је то било раније, али да је педагогија увек иста, као код наших бака и дека које смо беспрекорно слушали, а нису нас тукли, јер је јасно било одређено шта су наша права, али и обавезе и одговорности.

„То детету може да се илуструје тако што ће му се рећи, ја имам право да радим, али имам и обавезу да идем на посао, имам одговорност према свом послу. Право никада није само, децу треба од најмањих ногу учити да не можемо стално да тражимо своја права, без узвраћања одговорношћу и обављањем својих обавеза. Треба им врло јасно рећи, тачно је, немам право да те ударим, али ти не можеш да радиш шта год хоћеш. Деца се васпитавају постављањем граница, не може дете да ради шта му падне напамет“, објашњава Лајовићева.

Миливојевић с друге стране тврди да његове колеге психолози немају никакве везе с овом изменом Породичног закона. Он каже да је реч о чистом идеолошко-филозофском питању дечјих права.

Додаје да у Америци родитељима није забрањено да физички ударе дете када процене да треба, да су неке државе то забраниле, па опет дозволиле, као Канада и Швајцарска, јер су схватиле да је то задирање државе у родитељско право.

„Набацује се та нека ’нова моралност‘ у смислу нове педагогије. Људи који то промовишу немају рецепте за свакодневне животне ситуације. Кажу, све се може договором, што није тачно, ако ударите дете то је знак немоћи, то је управо знак моћи, ако нећеш лепо, онда ћемо морати ружно, дете то добро разуме. Не верујем да ће наши родитељи то прихватити, али ово неће бити мртво слово на папиру, закони који се тичу деце морају да се спроводе“, каже Миливојевић.

Лајовићева, међутим, каже да се сви сећају да су се плашили онога ко их је тукао, у сећању тих људи није остао нагласак на ономе што су лоше урадили, већ на емоцији према ономе ко их је ударио. Она подвлачи да деца могу да се васпитавају без примене физичких мера, па макар из називали безазленим шљапкањем.

„Са друге стране, када имате дете од 5 година и особу од 35 која је родитељ, довољно је да се упореде физички габарити да видите да је то употреба, злоупотреба моћи. То такође није добро за васпитавање, ако се детету појави неко ко је моћан, на било који начин, кога се дете плаши, онда смо у проблему, јер ће се сигурно појавити неко ко је још моћнији, кога се дете још више боји, дете тада може да уради неке ствари које нису добре за њега.“

Република Србија је потврдила Конвенцију о правима детета, а Комитет УН, који прати њену примену, дао је препоруку нашој земљи да у своје законодавство унесе одредбу о забрани физичког кажњавања. Иста препорука постоји и од европских институција, у процесу придруживања Србије ЕУ.

План је да са родитељима у социјалним, здравственим и образовним установама раде обучени професионалци, а из надлежног Министарства поручују да у сарадњи с канцеларијом Уницефа у Србији већ припремају стручњаке за заштиту деце и породице да превенирају, препознају и адекватно и на време реагују у одређеним случајевима.

Биљана Лајовић, која има искуство рада у школи, али и Министарству просвете, каже да је сигурна да имамо добре стручњаке који ће одговорити овом захтеву, док Миливојевић на крају разговора за Спутњик истиче да је Конвенцију о правима детета на основу које, каже, и не морамо да усвајамо измене Закона, усвојило свега 50 од 200 земаља света.