О Ђурићевом сликарству које нуди нову реалност и које је, по речима Данијела Кордијеа „у центру човечанства које крвари“ исписане су многобројне странице код нас и у свету, пре свега у Паризу у ком је од 1956. живео и стварао.
Према речима Бранка Кукића, између Дадовог сликарства и питања које оно поставља у данашњем времену зјапи људски понор, исконска провалија из које запомаже вечно људско питање „зашто“. Кукић бележи да својим радовима Ђурић указује на човекову несавршеност, на његово зло дело и на зло време у којем то дело добија облике и особине ужаса. Дух управо таквог стваралаштва присутан је и у збирци Новице Јововића.
О сликару Даду Ђурићу, потеклом из круга Медиале, уз Владимира Величковића, Љубу Поповића, Радомира Рељића, писали су и бројни књижевници.
О сликару Даду Ђурићу, потеклом из круга Медиале, уз Владимира Величковића, Љубу Поповића, Радомира Рељића, писали су и бројни књижевници.
Сећајући се Дадовог поткровља са прозорима без стакала у улици Страхињића Бана, и сусрета из давне 1953. Бора Ћосић говори о „чистом стању егзистенције“ и уметнику који „ смишљајући свој ђубретарски космос, свој кошмар цивилизацију предивотни свет 20. века кружно растаче на сопствене делове“.