Реч је, наиме, о документарцу „Бивша Југославија — поступци пред Међународним кривичним судом“ аутора Лућа Молике који је приказан почетком маја.
На њега су пажњу скренули универзитетски професор и председник „Колектива за мир на Косову“ Алексис Труд, лекар и бивши припадник ,,плавих шлемова“ током рата у Босни и Патрик Барио, који је био сведок на суђењу Милошевићу и Мартићу, као и бивши француски официр, писац књиге „Европа је умрла у Приштини“, Жак Огар.
Они су указали да се, када је реч о злочинима у рату у Босни, први део документарца Молике своди на сукобе 1992-1995 и то на догађаје у Сребреници и злочине почињене од стране српских снага у јулу 1995.
„Он не каже ниједну реч о злочинима које су претходних година починиле бошњачке јединице Насера Орића, смештене у сребреничкој енклави, против околних српских села. Ужасна зверства праћена одсецањем глава су се дешавала у тим селима, нарочито на православно Бадње вече у јануару 1993. године. Одбор за проучавање историје из Сарајева је проценио број убијених Срба на 785, током 50 напада на српска села које су извршиле јединице Насера Орића између септембра 1992. и марта 1993“, навели су француски интелектуалци.
Они су подсетили су Насер Орић и његове снаге напустили становништво Сребренице, по наредби бошњачког председника Алије Изетбеговића, пред наступањем српске војске, истичући да је те догађаје потврдио и генерал Филип Моријон.
Указали су да документарни филм „Арте“ канала не помиње ни једном речју ужасну кампању коју је организовала Странка демократске акције (СДА) Алије Изетбеговића против српских грађана оних делова Сарајева под муслиманском контролом.
„Између 1992. и 1995. године 3.000 српских цивила је било убијено, само у тим деловима града. У истом раздобљу је озбиљно рањено 1.665 српских цивила, док их је 800 нестало. Већина тих убијених и рањених није имала везе са борбама између бошњачке и српске армије, већ са злочиначким актима које је планирала СДА Алије Изетбеговића против цивила, који су најчешће били мета напада у својим домовима. Та кампања терора је довела до великог егзодуса Срба после Дејтонског споразума из децембра 1995. године. Као производ тог споразума 435.000 Срба су постали интерно расељена лица у Босни и Херцеговини, у тренутку када је 235 000 Срба било изгнано услед операције етничког чишћења у Хрватској“, навели су у саопштењу.
Ови француски интелектуалци напомињу да је лорд Артур Понсонби у својој књизи ,,Фалсификати у ратном добу“ из 1928. истакао да је један од основних принципа сваке успешне ратне пропаганде задобијање подршке познатих интелектуалаца и уметника.
„,Неспорни морални ауторитети ’, свет уметности и културе, су дакле били позвани од стране Бернара-Анрија Левија и Бернара Кушнера да се сврстају на страну Бошњака, најчешће на један жустар начин, у једном грађанском рату који је назван ‘праведним ратом’. У јулу 1993. Бернар-Анри Леви је именован за председника надзорног одбора француско-немачког канала Арте. На дан 22. јануара 1994. Леви у својим записима помиње Жерома Клемона, председника Артеа ‘који прихвата да од свог канала направи једно борбено средство’ у корист Сарајева“, каже се у саопштењу.
Додаје се да током 1993. и 1994. године Леви снима филм ,,Босна“ и наводе да је тај документарац је био снимљен „у тесној вези са бошњачком екипом сниматеља, сарајевском телевизијом када је реч о продукцији и ратним штабовима Дивјака, Алагића и Дудаковића, када је реч о инсипирацији“.
„Дакле, ратни штабови муслиманских снага у били извори инспирације за филм Бернара-Анрија Левија. Овај документарни филм је могао бити снимљен захваљујући финансијској подршци милијардера Франсоа Пиноа, пријатеља Андре Левија (оца Бернара-Анрија) и блиске особе Жака Ширака, кроз стварање продуцентске куће ‘Филмови сутрашњице’. Почев од маја 1994. Бернар-Анри Леви је обишао утицајне адресе и престонице како би представио свој филм. Омогућио је велики број пројекција пред политичарима, војницима, интелектуалцима и новинарима“.
Даље се наводи да је у јуну 1995. филм ,,Босна“ Леви је приказао и Жаку Шираку, тада новоизабраном председнику Француске и додаје да је његов пријатељ, Жил Херцог, коаутор сценарија за филм, 1995. године снимио за канал Арте један документарац у славу бошњачке војске под називом ,,Армија“.
„Индустрија маште и разоноде је потом усвојила бошњачку пропаганду у свим њеним остварењима (ТВ фељтони, филмови, романи, песме...). Јавно мњење је 25 година по завршетку рата још увек изложено тој холивудској представи сукоба у бившој Југославији, а телевизија ‘Арте’ ни овог пута није пропустила прилику да активно допринесе том пристрасном исписивању историје“, закључили су француски интелектуалци.