Професор на Београдској банкарској академији, економиста Божидар Драшковић каже за Спутњик да је скептичан по питању реализације договора управо постигнутог на састанку министара финансија Г7 у Лондону. Група седам екононмски и политички најјачих држава света, коју чине Француска, Немачка, Италија, Јапан, Уједињено Краљевство, САД и Канада већ је оценила да је договор историјски. Компаније би убудуће плаћале порез на добит тамо где послују и остварују добит и он не би могао да буде мањи од 15 одсто.
Договор седам моћних сила око опорезивања компанија
Тако је годинама стара идеја о глобалном опорезивању коначно добила политичку сагласност економски најразвијенијих земаља, која би, како је замишљено, коначно могла у историју да испрати такозване пореске рајеве где су компаније пре свега оне мултинационалне, велике, са огромном зарадом, регистроване због минималних пореских стопа.
Оно око чега деценијама нису могли да се усагласе успела је да учини пандемија ковида 19. Зарад помоћи привреди и грађанству у јеку вирусне инфекције, државе су испразниле буџете, а јавни дуг достигао неслућене висине.
Глобални јавни дуг је већи него током Другог светског рата, истакли су стручњаци са Института за међународне финансије и крајем прошле године је био на историјском максимуму од 277 билиоан долара. Лидери су САД, Велика Британија, еврозона, Јапан, Јужна Кореја, а дуг развијених земаља је 432 одсто глобалног БДП-а.
Пандемија испразнила буџете
За првих седам месеци текуће буџетске године која је почела 30. септембра 2020. буџетски дефицит САД је порастао на рекордних 1,9 билиона долара. У мају је Министарство финансија саопштило да је досадашњи мањак 30,3 одсто већи од дефицита у исто време пре годину дана, који је износио 1,48 билиона долара и да ће овогодишњи дефицит премашити прошлогодишњи.
У исто време највеће мултинационалне компаније су се додатно обогатиле у време пандемије. Тако је 55 високопрофитабилних америчких компанија у 2020. остварило приход од 40 милијарди долара, а да у амерички трезор нису уплатиле ни цент пореза на добит који у САД износи 27 одсто.
Зато не чуди што је министарка финансија САД Џенет Јелен недавно изјавила да су државама потребни „стабилни порески системи“ како би имале довољно прихода за улагање у важна јавна добра и како би могле да реагују на кризе.
Шта је праведно
Драшковић напомиње да проблем избегавања опорезивања мултинационалних компанија није нов, датира већ неколико деценија, али да није било политичке воље да се он реши. Он указује на пример Европске уније, односно еврозоне, где постоји јединствена монетарна политика, јединствена монета, али не и јединствен порески систем.
Састанак министара финансија Г7 земаља у Лондону
© AP Photo / Henry Nicholls
„Једино праведно решење би било да порези остану питање националне регулативе, или неких договора унутар групација земаља, а да истовремено важи једно кључно правило - да се сразмерно плаћа порез у земљи у којој та компанија остварује профит. То би значило да нека мултинационална компанија остварује профит у Шпанији, Србији, Русији, Јапану... Није то сложена математика да се прорачуна ниво оствареног профита у свакој од земаља и да се сразмерно томе плаћа порез“, каже Драшковић.
Зашто су богати све богатији
По његовом мишљењу то је могуће решити, али и напомиње да су земље врло често доносиле мере пореске политике под утицајем интереса мултинационалних компанија. Сада су се и моћне земље присетиле да су жртве те политике подилажења интересима мултинационалних компанија, и да би морале да допуне свој буџет. У супротном у „пореским рајевима“ сав новац остаје власницима компанија.
Отуда, каже он, тај тренд који већ дуго траје и све је интензивнији -да богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији.
„Значи, постоји клуб богатих људи који утичу на мере економске политике. Ова мера коју су договорили Г7, па ће се о томе изјашњавати и Г20, доносиће се у оквиру интереса тих групација земаља. Далеко смо ми још од једног фер концепта пореске, монетарне и економске политике у свету“, оценио је он.
Могуће је, али...
Драшковић сматра да би договор Г7, која представља 58 одсто глобалног нето богатства и 46 одсто глобалног БДП-а, могао да буде тај фер концепт, али под одређеним условима.
„То би морао да буде обавезујући међународни споразум, уз увођење механизма контроле, механизма обрачуна. И то би морало да буде уграђено у националну регулативу. Ту се поставља питање дискриминације између домаћих и филијала страних компанија. Пореска политика би морала бити једнака и за једне и за друге“, каже овај економиста.
У мултинационалним компанијама на договор у Г7 за сада ћуте. На питање имају ли тако моћне компаније неки механизам у рукама који би им и даље омогућавао повлашћени порески положај, Драшковић каже да не сумња да ће оне као и до сада лобирати за доношење закона. Преко својих лоби група оне, утичу на доношење пореских прописа и мера економске политике које одговарају њима.
Неће престати да лобирају
„Када је реч о мултинационалним компанијама, оне ће покренути читав механизам лобирања да то што је предложено не буде усвојено, али ће јавно говорити како су за друштвену одговорност, за социјалне позиције. То је једна мимикрија. Исто то важи и за земље које су нето корисниици ефекта овако хетерогеног пореског система. Оне су за привлачење великог број компанија и са малом пореском стопом имале далеко већи нето ефекат него да је та компанија платила 15 посто пореза на добит. Нормално да ће политичари рећи да ће подржати предлог, да је то праведно, али ће истовремено радити све да то не буде примењено“, скептичан је Драшковић.
Реч је, како истиче о врло осетљивом питању које ће тешко бити дефинисано на светском нивоу.
„Мултинационална компанија има два начина да одговори. Један је да потегне скривене економске санкције и да не пласира робу на ваше тржиште, од које ви зависите и онда имате велики проблем. Други начин је што ће преко администрације матичних земаља, утицати на доношење политичких одлука због таквих мера економске политике“, објашњава саговорник Спутњика.