Након што је провео неколико дана у посети мами, вратио се кући и почеле су да му искачу рекламе пасте за зубе коју она користи, а да никада у разговорима није поменуо тај бренд, нити га је претраживао на интернету.
Роберт, који се бави заштитом приватности у технологији, објаснио је на Твитеру зашто се то заправо десило, а пише Стартит.
На почетку је одбацио веровање да нас апликације прислушкују и да је то теорија завере. Али, како је рекао, оне уопште и не морају да нас прислушкују, с обзиром на то да смо им већ без размишљања дали много важније информације.
Као што већ знамо, апликације прикупљају гомилу података са наших телефона. Уз нашу јединствену ај пи адресу везују се наше локације, демографски подаци и слично. Агрегатори тих података плаћају да би прикупљали податке са свих страна, као на пример, када користите картицу с попустом у продавници. Ту су приликом сваке куповине.
Они могу да повежу наше куповине у одређеном супермаркету с нашим Твитер налогом, уколико смо обема компанијама дали своју мејл адресу, број телефона и пристали на њихове услове коришћења, које подразумевају такву размену података.
Већ смо поменули да апликације знају нашу локацију преко ГПС-а. Уколико се различити телефони често налазе на истој локацији, алгоритми сами почињу да препознају ко су људи с којима смо у сталном контакту, и заправо праве мрежу наших контаката. Тако могу да укрштају наша интересовања с интересовањима наших пријатеља, колега, породице, те ће нам искакати и огласи засновани на информацијама прикупљеним од људи који нас окружују, преноси Нова.
Тако може да се деси да нам изађу огласи и о стварима које нас не интересују, али могу подсвесно да нас натерају да започнемо разговор о њима с људима које интересују ти производи. Дакле, имамо један систем, једну базу, у којој се налазимо сви и која ствара слику о нама, не само на основу нас, него и на основу људи који нас окружују.
Како се наводи на порталу Стартит, све то неодољиво подсећа на причу коју је разоткрио Едвард Сноуден, с једном малом, али кључном разликом — апликацијама смо ми дозволили да то чине. Сваки пут када прихватимо услове коришћења, ми се одричемо дела своје приватности. Сви ти делићи се склапају и стварају комплетну слику о нама, у покушају да се сазна ко смо, односно шта нам треба и шта желимо.
Зато Роберт предлаже да блокирамо огласе на апликацијама и да им онемогућимо праћење, јер се не ради само о нама — већ наши подаци обликују интернет. Како он каже, интернет никада неће бити откачено место какво га памти из млађих дана, јер су велике компаније дошле да исисају доларе из њега, али би ваљало да им отежамо посао. Међутим, овде долазимо до болне истине – да би већина људи бирала интернет који плаћа уступањем личних података, него интернет који треба да плати новцем.
Прочитајте још: