Историчар и публициста, спољнополитички уредник часописа „Хрониклс“ Срђа Трифковић оцењује да је намера Бајденових саветника, који према његовом мишљењу стоје иза овог слогана, била да њиме имплицирају да је Америка под Трампом ушла у неки период изолационизма и тобожњег егоизма у односу на остатак света, а да ће се сада вратити спремност на партнерство са пријатељима и савезницима које је бивши председник, наводно угрозио, те да ће САД поново да преузму улогу лидера међународне заједнице која јој, како мисле, припада.
Да ли се Америка заиста и како вратила
„Оно што се такође крије иза тог слогана јесте и да се Америка враћа и на позиције активног ангажмана, што заправо значи интервенционизма у оним деловима света које је Трамп оставио по страни током свог четворогодишњег мандата, укључујући и Југоисточну Европу, што је за Србе било јако добро јер амерички ангажман значи проактивно повлачење потеза који су штетни за Србе. Тако да то „Америка се вратила“ значи да Америка заоштрава односе и са Русијом и са Кином, а примери су скандалозна изјава Џоа Бајдена, односно сагласност коју је изразио са питањем да ли је Путин убица, као и наговештај поновног питања проширења на исток у базену Црног мора према Украјини и Грузији и испоручивање офанзивног наоружања Украјини“, наводи наш саговорник.
Америка се, како каже, „вратила“ и са изразито непријатељским односом према белоруском председнику Лукашенку, при чему је епизода са спуштањем авиона „Рајан ера“ врло хипокритична, јер су далеко гори ексцес направили Американци и њихови европски лакеји са приземљењем авиона тадашњег боливијског председника Ева Моралеса.
„Ту је и нова затегнутост у односима са Кином због изјава Ентонија Блинкена да је у Синкјангу реч о „геноциду над Ујгурима“, онај катастрофални састанак две делегације на Аљасци који је Блинкен отворио са отвореним критикама на рачун кинеске политике, укључујући и оно што Кинези сматрају изразито унутрашњим питањима. Дакле, све то одражава један болесни, можемо рећи неуротични активизам који није усклађен са реалним ресурсима и са реалном унутрашњом консолидацијом Америке као велике силе, јер немамо примера у историји да је једна империја опстајала дуго, а да је била изнутра тако подељена, тако крваво завађена као што је данашња Америка између оних 75 милиона људи који су гласали за Трампа и који сматрају, са пуним правом, да су њихови гласови покрадени, и активистичке, тобоже прогресивне, а уствари неуротичне Америке која и даље жели да буде империјални хегемон на глобалном нивоу, а за шта јој све више измичу и материјални и људски и морални ресурси“, уверен је Трифковић.
САД и даље држе Европљане на краткој „узди“
Према његовим речима, чињеница да се свет променио у односу на период од пре две или три деценије јако је далеко од начина размишљања нове администрације. Међутим, додаје, они и даље имају доста јаке разлоге да верују да тај пројекат глобалне доминације хегемона Америке није без основа.
„На жалост, они и даље успевају да држе Европљане на врло краткој „узди“ и у замену за скидање санкција са „Северног тока 2“ добијају потпуну послушност Берлина по питању једне изразито русофобне реторике када је реч о Украјини, Наваљном и тако даље. Да не говоримо о томе да чак и када су по други пут у осам година откривени амерички марифетлуци у вези са прислушкивањем Ангеле Меркел и других западноевропских лидера, испадне да се „тресла гора, а родио миш“. Дакле, са становишта америчких хегемониста Русија може да има хиперсонично оружје, али оно неће да буде употребљено исто као што неће бити употребљено ни атомско. Они имају другу агенду – да се руски интереси секу на танке шните, комад по комад, као што је била операција Мајдан 2014. године и као што је, на жалост, била прилично успешна операција дугорочног одвајања Грузије и Украјине из неког руског света. Они такође сматрају да ће Кина бити сузбијена унутар такозваног „првог острвског ланца“, који се протеже од Јужне Кореје и Јапана, преко Окинаве и Филипина до Југоисточне Азије“, примећује Трифковић.
Амерички хегемони, указује историчар, верују да ће у геополитичком смислу придобити Индију да буде амерички партнер у опкољавању и обуздавању Кине, при чему ће Јапан бити североисточни, а Индија југозападни стожер тог ланца, који ће такође обухватати Аустралију, Тајланд и Јужну Кореју.
„Дакле, они још увек имају, можемо рећи, једну болесну амбицију, али и даље на реалним, геостратешким ресурсима засновану политику, која притом бива потхрањивана највећим војним буџетом на свету, који је у равни следећих десет земаља заједно. Тако да се немојмо заваравати, они нису сасвим у некој позицији „Алисе у земљи чуда“, јер и даље имају и ресурсе и способности да учине много тога што отежава мултиполаризацију и нормализацију света“, категоричан је Срђа Трифковић.