У ком правцу иду односи Русије и Америке после Женеве

Према речима Милана Крстиц́а са Факултета политичких наука, сусрет је окончан за нијансу позитивније него што је он очекивао.

“Очекивао сам да ће се разговарати о питањима која су и била на дневном реду и добро је што се показало да су неке теме очигледно од заједничког интереса, као и то што је у погледу нуклеарног оружја и сајбер безбедности речено да може доћи до неког напретка у међусобним односима. Као позитиван, симболички важан корак видим и договор о повратку амбасадора, јер већ неколико месеци руски амбасадор није у Вашингтону, а амерички није у Москви. Са друге стране, исто тако се мање-више знало да ће бити многих питања око којих се председници не слажу. У том смислу оно што је добро је што су обе стране задовољне тиме што су исказале своје различите ставове, али да с тим у вези ипак могу да комуницирају”, оцењује Крстић и додаје да иако се постизање неких епохалних договора није ни очекивало, тон је на крају ипак био оптимистичнији, а свађалачка атмосфера је изостала.

Саговорник Спутњика каже и да је индикативно то шта је наглашавао руски, а шта амерички председник.

“Руски председник је наглашавао, рецимо, да се и Америка сагласила да све у вези са Украјином мора да се базира на Минском споразуму, док је са друге стране Бајден инсистирао на томе да је пренео критике у вези са Наваљним и са свим осталим стварима која се тичу људских права у Русији. То су речи које су упућене трећим актерима који прате преговоре Американаца и Руса, превасходно Европљанима, као и јавним мњењима Русије и САД. Има, дакле, неких ствари које се помену и истакну и у том смислу се ова два обраћања разликују у погледу тога на шта је стављен фокус”, указује Крстић.

Он не искључује могућност да је поред тема о којима су председници двеју земаља говорили на конференцијама за новинаре, било и оних о којима се разговарало, али које ни једна страна неће изнети у јавност.

“Верујем да се о иранском нуклераном програму у Женеви нешто детаљније разговарало него што се у овом тренутку мисли, а могуће је да се поменула и Кина, иако нико формално није рекао да је то била тема, али је то некако увек “слон у просторији” када се ради о питањима од светске важности. Такође, јако сумњима да се тамо причало о нама, иако ће сада можда почети да излазе неке теорије завере о томе да се тамо решавала и наша судбина”, наводи Крстић.

Према мишљењу историчара Саше Адамовића, самит руског председника и тадашњег америчког лидера Доналда Трампа пре три године у Хелсинкију био је много занимљивији и садржајнији од састанка Путина и Бајдена у Женеви.

“Овде изгледа није било некаквог великог напретка у побољшању доста ниских односа између Русије и САД јер је буквално једини конкретан договор повратак руског амбасадора у Вашингтон, а америчког у Москву. Све је, изгледа, остављено за неко будуће време када ће се разговарати о неким темама које су поменуте на овом самиту”, сматра Адамовић и напомиње да су и Путин и Бајден остали при ставовима које су и раније износили.

Према његовој оцени, овај самит показује да ће Москва и надаље инсистирати на равноправном партнерству са САД, док је Америка, како каже, показала да не жели Русију у свом клубу, већ Русију подређену Сједињеним Државама.

“Јасно је да су питања људских права на којима је инсистирао председник Бајден идеологија која се користи само као полуга за притисак на друге земље, али то свакако може да буде сигнал у погледу тога у ком правцу ће даље ићи агресивна америчка политика према Русији. Видели смо раније на примеру Украјине, Грузије, Белорусије, како се под плаштом наводне забринутости за људска права, путем обојених револуција, мењају режими који не желе да воде политику по диктату Вашингтона. Било би много боље да се америчка администрација у свом дворишту позабави питањем људских права и слободе говора, јер је последњих година постало видљиво колико је америчко друштво, по многим питањима, дубоко подељено”, указује Адамовић.

Велики проблем у односима ове две светске силе је, уверен је историчар, то што су и Бајденова Америка и Путинова Русија идеолошки потпуно на различитим половима, а вредности које деле су потпуно супротне.

“То је моменат који ће и у будућности правити проблеме, па се може претпоставити да ће и у будућности односи САД и Руске Федерације бити предвидљиво лоши и да би морале да се десе неке драстичне ствари да би се они побољшали”, примећује Саша Адамовић.