Исходом тог састанка Америка није била задовољна. И то је и морала да покаже.
Kраљица мајка
Самит Групе 7 најбогатијих земаља оног дела света чија се централа налази у Вашингтону, први после узбудљивог мандата Доналда Трампа, одржан у Великој Британији, био је најављиван као прилика за поправљање нарушених трансатлантских односа. Додуше, дошао је у изузетно неугодном тренутку након нових открића о америчком прислушкивању својих европских савезника уз помоћ њихових европских партнера из Данске, но, како је објаснио портал „Политико“, „шпијунирање савезника је нормално. И паметно.“
А свет су обишле фотографије и снимци наглашено, можда и пренаглашено, срдачних лидера Г7. Председник САД Џозеф Бајден интимно је ћаскао с британским премијером Борисом Џонсоном и присно се грлио са својим колегом из Француске Емануелом Макроном. Премијер Канаде Џастин Трудо све је то пратио са широким осмехом... Сви заједно били су и на роштиљу као права велика и срећна породица. Прва дама Америке Џил Бајден носила је блејзер с натписом „љубав“ на леђима, а њена домаћица, краљица Елизабета, мачем је секла торту за учеснике ове светковине западне демократије. Бајден је после рекао да га је подсетила на његову мајку...
А „Вашингтон пост“ усхићено обавештава своје читаоце: „Америка се вратила. И популарна је.“
Изостанак договора
А опет, уз подсећање да је у протеклих неколико деценија удео Г7 у светском БДП-у пао са 80 на испод 40 одсто, окупљање у Корнволу „Фајненшел тајмс“ је најављивао као „последњу шансу Запада да преузме лидерство“. Нешто злокобније, у кинеском интернет простору вирална је постала карикатура под насловом „Последњи Г7“, препознатљива композиција последње вечере на којој централно место заузима амерички орао који штампа доларе од тоалет папира, уз натпис „овако можемо и даље да владамо светом“...
На крају, самит је завршен дугачким саопштењем од преко 14 хиљада речи о климатским променама, борби против пандемије ковида 19, о отвореним друштвима и њиховим вредностима... Сумирао их је, на насловној страни „Гардијана“, Макс Лосом из организације „Оксфам“, која проучава феномен неједнакости у свету: „Никада у историји Г7 није било веће разлике између њихових поступака и потреба света. Нема потребе да чекамо суд историје да бисмо овај самит оценили као колосални промашај кога сви можемо да видимо.“
Али још више разлога за незадовољство имала је Америка, јер на оном строго чуваном састанку она није успела да натера остале чланице Г7 да јој се придруже у формирању фронта против Кине, а управо то јој је и била основна намера. Бајден је, наводи „Гардијан“, „нарочито инсистирао не само на осуди присилног рада у Синкјангу у завршној декларацији, већ и на договору Запада о колективној акцији“. Уместо тога, међутим, договорен је само „наставак консултација о колективним приступима“ Кини, а она је протоколарно позвана да „поштује људска права и основне слободе“. Недопустиво благо за стандарде Вашингтона, испоставиће се, будући да је одатле потом, сепаратно, саопштено како су „САД и наши Г7 партнери дубоко забринути због употребе присилног рада (...) у Синкјангу“. О заједничком деловању ни говора.
Све у свему, закључиће портал „Блумберг“, „Америка се није баш вратила, а Европа није баш уједињена... Нема магичног повратка на старе ’норме‘ и окончани су дани у којима су САД доминирале процесом доношења одлука, док су остали то љубазно прихватали. Уместо тога, нагласак је на равноправнијем учешћу осталих држава у доношењу кључних одлука.“
Mедијски циркус
Делом и због тога, иако му је био централна тема, Пекинг није нарочито импресиониран овим самитом Г7. „Одавно су прошли они дани у којима је мала група земаља диктирала глобалне одлуке“, саопштено је из кинеске амбасаде у Лондону.
Какав је заправо резултат самита Г7? Да ли је Запад пропустио своју „последњу шансу“ за очување глобалног лидерства? И какав развој трансатлантске везе најављује настојање европских савезника да буду равноправан партнер у свом односу с Америком?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар из Лондона Синиша Љепојевић и сарадник Института за политичке студије Душан Гујаничић.
„На састанку Г7 расположење није било онако свечано и срдачно као што је агресивно представљено јавности; чак је и Борис Џонсон у једном тренутку прокоментарисао да се све претвара у медијски циркус“, напомиње Синиша Љепојевић. „Али та је представа заправо била неопходна да би се прикрила политичка празнина самопрокламоване Групе 7 која више нема ауторитет. Та група је пре 40 година можда и имала смисла, али данас су у њој окупљене најзадуженије земље света. Да и не говоримо о тобожњим демократским вредностима које оне заступају, а на састанку је био и премијер Италије Марио Драги, за кога нико није гласао.“
„Сам самит није донео ништа конкретно. Одлуке се ионако доносе на другом месту“, каже Душан Гујаничић и објашњава шта је била намера његових организатора: „У циљу покушаја збијања сопствених редова, идеја је била да се свету покаже да је ера Доналда Трампа окончана и да је дошао крај тог инцидента који је, како они сматрају, нанео штету имиџу Америке и њеном односу са савезницима. А сада се газда вратио и сви су због тога срећни. Или је барем пропаганда западних медија у то покушала да нас увери.“
Управо је таква тврдња „Вашингтон поста“: „За разлику од свог претходника, који је био предмет подсмеха, председник Бајден дао је Американцима повод да буду поносни... Наши савезници воле Бајдена.“
„Пропаганда је досегла толике нивое бесмислености да у то више нико и не верује“, коментарише Синиша Љепојевић.
Кључно питање
Додатни пак разлог да не верује представи о идиличним савезничким односима јавност је добила када су до ње испливали и детаљи неслагања око кључног питања, а то је однос према Кини.
Портал „Блумберг“ наводи: „У питању су огромни економски улози за Европљане, који су све више укљештени између двеју суперсила, с кинеском економијом која ће због ковида превазићи свог америчког ривала раније него што је очекивано. И то објашњава опрез око прејаког форсирања антикинеских порука... Макрон је био један од лидера који су тражили средњу варијанту... Он је рекао да Француска жели да пронађе начине да сарађује с Кином, те да Г7 не треба да постане антикинески клуб, све иако је Пекинг назвао ’економским ривалом‘.“
„Још прошлог месеца на припремном састанку Г7, одржаном на министарском нивоу, постало је јасно да не постоји сагласност око антикинеских мера које захтева Америка. Немачка и Велика Британија су, заправо, биле најтврђе у свом противљењу“, тврди Синиша Љепојевић, чије речи посредно потврђује „Гардијан“, који је открио да је британски Департман за међународну трговину одбио препоруке о заоштравању односа с Кином због наводног присилног рада у Синкјангу, цитирајући функционера овог владиног тела Грејема Стјуарта да „Кина пружа више могућности за економију Уједињеног Краљевства него било које друго тржиште“.
„Неслагања међу савезницима било је и раније, али је америчка воља прихватана с гунђањем јер је изостајала храброст да се подигне глас противљења“, примећује Душан Гујаничић. „Сада је, међутим, код европских лидера превладала свест о томе да је Америци у интересу да их увуче што дубље у сукоб с Кином и са Русијом, који не може да им донесе ништа добро. А опет, како им је и даље јако тешко да се одупру америчким захтевима, тражена су некаква средња решења. Како ће се динамика ових односа развијати, видећемо кад прође овај привидни ’медени месец‘ међу њима.“
Алтернатива или подвала
А један од механизама за наметање америчке воље могла би да буде западна алтернатива кинеском мегапројекту „Појас и пут“, која је најављена на самиту Г7 у Корнволу, „Билд бек бетер ворлд“ — „транспарентно инфраструктурно партнерство кога предводе главне демократије“.
Међутим, како наводи „Гардијан“, с пројектом је повезано „мало новог новца и изгледа да је реч само о ребрендирању мреже постојећих америчких и ЕУ шема“, а „Фајненшел тајмс“ додаје и да лидери „нису успели да се договоре о детаљима око финансирања нити око питања шта би све овај пројекат требало да подразумева“.
„Америка у тај свој пројекат жели да укључи онај део света који још није изгубила, а то је Европа“, објашњава Синиша Љепојевић. „Иако никоме није јасно шта конкретно кроз ову иницијативу може да буде изграђено, њеним институционализовањем Американци желе Европској унији да наметну своје стандарде у пословању и да кроз то уводе санкције и кажњавају оне европске фирме које би учествовале у кинеском 'Појасу и путу'. Дакле, реч је о још једној подвали коју су Американци припремили својим савезницима.“
Имајући, можда, управо овај сценарио у виду, уреднички коментар у кинеском „Глобал тајмсу“ примећује да се „интереси Америке и њених савезника по питању Кине веома разликују. САД имају стратешки план да очувају своју хегемонију и желе да заједно са Западом оборе Кину. Европске државе имају идеолошке разлике с Кином, али њихови економски односи нису само конкурентски, већ постоје и стратешке потребе за сарадњом. Стратешке разлике између САД и Европе у вези с Кином су непремостиве... Кина не треба да има илузија око САД, али мора да направи разлику у односу на остале. Без обзира на ’уједињени антикинески фронт‘ кога САД желе да прикажу на површини, свима треба да је јасно да је такав ’уједињени фронт‘ слабији него што изгледа.“
„Заиста се поставља питање у коликој је мери Запад и даље хомогена категорија у геополитичком смислу. Кина ће свакако знати да, у свом интересу, искористи пукотине у том блоку које постоје у односу на њу. Али и да препозна ко се како односио према њој...“, закључује Душан Гујаничић.