Како, на пример, осим уплитањем невиђене тајне силе објаснити преседан каквог нема у парламентарној пракси — да се после избора једино ништа не пита највећа политичка снага у победничкој коалицији.
Како, осим интервенцијом „више силе“, разумети ту политичку алхемију по којој једино Демократски фронт, састављен од српских лидера, као највећа посланичка снага нема места у Влади коју је сама изгласала.
Како, осим укључивањем закулисног и тајног центра моћи, разумети чињеницу да је православни верник, премијер Црне Горе, кренуо у Београд да потпише са патријархом Порфиријем Темељни уговор државе са СПЦ па се изненада у путу „предомислио“.
На који начин, осим ангажманом неке „надсиле“, разумети одлуку премијера Здравка Кривокапића да смени министра са најјачом симболичком снагом, човека који је изменио Закон о слободи вероисповести, због кога је након народних литија и срушен режим ДПС.
Тешко је објаснити, осим акцијом „моћника из таме“ да су искусни лисац Мило Ђукановић и његов ДПС пропустили шансу на тацни да оборе Кривокапићеву владу, што би се десило да нису гласали за смену министра Лепосавића, јер би у том случају премијеров предлог за нови састав Владе пропао.
Не може се никако другачије, већ режијом неких скривених владара, објаснити чињеница да чак ни Милов парламент у најагресивнијој антисрпској хистерији није усвојио Резолуцију о осуди геноцида у Сребреници, а то је учинила нова власт коју су довели и изгласали Срби.
И како, осим учешћем неког кога не видимо, разумети да се премијер Кривокапић уопште није изјаснио о тој Резолуцији пре њеног усвајања, већ је, тек пошто је изгласана, јавно саопштио да је она непотребна.
Крајње је ирационално, осим ако се укалкулише утицај неког са стране, да су чак и Америка и Русија вратиле повучене амбасадоре у Вашингтон и Москву, али Подгорица која је покренула дипломатски рат са Београдом, још не прави ни најмањи корак да врати протераног амбасадора Србије.
Наравно, нисмо толико наивни да заиста верујемо у неке натприродне силе.
И наравно да је од уласка Црне Горе у НАТО свима потпуно јасно чији политички наратив та држава „мора“ да поштује, чију агенду „мора“ дословце да испуњава и ко повлачи конце.
Видимо да тај „неминовни процес“ не зависи чак ни од распореда снага у парламенту.
Али, важну ствар би лидери у Црној Гори морали да знају:
Кад историја једнога дана буде судила овој епохи и процесима у којима су учествовали, на клупи ће бити само они са својим образом.
А не — невидљива сила која решава све.
Прочитајте још: