Не тако давно, у Бриселу је 1958. године још увек радио последњи “људски зоолошки врт”!
И као што данас одведете децу да гледају мајмуне, тигрове и лавове, тада је хиљаде посетилаца буљило у полуголе Афроамериканце који су терани да глођу кости како би били уверљиви “људождери”, хранило индијанску децу која су приказивана као “чуда природе” и подсмевало се читавим породицама из Азије и Јужног Пацифика које су у ограђеним просторима који су представљали њихова “природна станишта”.
А Брисел није био једини град са оваквом “атракцијом”! Реч је била о остацима праксе која је у развијеним земљама Европе 19. и 20. века била свакодневица!
“Тата, тата, хајдемо да гледамо дивљаке!”
Сматра се да је прву изложбу “дивљака” направио Кристофер Колумбо када је у Шпанском краљевском суду 1492. године изложио шест Индијанаца које је заробио на свом путовању у Америку. Први познати “Људски зоолошки врт” у Европи отворен је у Ватикану у 16. веку када је кардинал Хиполитус Медичи јавно показао своју “колекцију” Индијанаца, Маора и других “егзотичних” живих експоната.
Европљанима се забава изгледа веома допала јер су овакве приредбе постале масовне, па се на милионе гледалаца окупљало да гледа “дивљаке” у зоолошким вртовима и циркусима широм старог континента – од Лондона и Барселоне, до Брисела и Рима.
Своју највећи популарност овај нехумани вид забаве доживео је у 19. веку. Остао је забележен податак да је само “изложба” у Варшави привукла скоро 300.000 посетилаца током ’80-их година 19. века, преноси Историјски записник.
Обе Светске изложбе организоване у Паризу 1878. и 1889. године садржале су и “село црнаца”. Преко 28 милиона људи дошло је да види око 400 урођеника из Африке који су држани у кавезима и као такви представљали велику атракцију Сајма.
Неки од “извођача” били су плаћени. Углавном је реч била о читавим породицама доведеним из колонија из Африке које су тако покушавале да се прехране. Ипак, било је и случајева чистог ропства! Деца и жене ретко су плаћани, а нешто новца могли су да очекују једино мушкарци.
Како је искоришћавање људи приказано као “упознавање других култура”?
Ако би неко и помислио да овакав третман људских бића није хуман, ту су били водећи светски “научници” да их разувере и оправдају постојање “вртова”. Наиме, “људски примерци” и “живи музеји” користили су масовно у сврхе колонијалистичке пропаганде и научних теорија о такозваним “расним хијерархијама” тј. супериорности белих “цивилизованих” људи у односу на “дивљаке”.
Длакава жена из Лаоса, позната као Крао, тако је била изложена крајем 19. века као “карика која недостаје” између човека и орангутана, а 1906. пигмеј Ото Бенг био је изложен у кавезу за мајмуне у њујоршком зоолошком врту у Бронксу. Многи “експонати” умирали су од болести и исцрпљености.
Постојање “људских вртова” правдано је и упознавањем других култура и људи, али нико никада није спомињао однос и третман који су у њима имали имали “експонати”.
Чак и када су били плаћени, ови људи живели су у изолованим објектима обично везаним за врт (или изложбу). Многи од њих жалили су се на лош смештај и строга ограничења, али и злостављање. Током трајања програма довођени су у своја “села” где је требало да изводе унапред договорене плесове или симулирају свој “свакодневни живот”.
"Ако нису реаговали, посетиоци су бацали новац или банане преко ограде", записао је један новинар који је посетио изложбу у Белгији 1958.
Људски зоо врт
До пада интересовања за ова морбидна места дошло је ’30-их година 20. века, али не толико због раста свести о погрешности читавог концепта већ пре због тога што су масе нашле нови извор забаве – биоскопе!
Последњи “људски зоолошки врт” затворен је у Бриселу 1958. године након што су се унајмљени “глумци” доведени из Конга побунили због лоших услова и јер нису више желели да “играју дивљаке”. Многи од њих спаковали су породице и вратили се кући, па је управа Сајма била принуђена да затвори тај део изложбе.
Конго је 1960. године изборио независност од Белгије, а како је и интересовање за овај вид “забаве” опао, људски зоолошки вртови пали су у заборав.
Прочитајте још: