У историји југословенског и српског фудбала 25. јун остаће упамћен као дан када је пала Америка на Светском првенству у Француској 1998. године и то голом Слободана Комљеновића!
Ипак, далеко више боли онај пораз од Холанђана 6:1 у четвртфиналу ЕВРО, који се такође догодио 25. јуна.
Слободан Комљеновић, који је био део те супералентоване генерације „плавих“ коју су чинили све сами мајстори у копачкама - Драган Стојковић, Предраг Мијатовић, Дејан Савићевић, Синиша Михајловић, Владимир Југовић, са два гола био је најбољи стрелац националног тима на Светском првенству. Ко би рекао, поред таквих асова...
И то није све. Поуздани дефанзивац препознатљив по дугој коси и броју 13 на леђима, на мала врата је ушао у авион за Француску. И дан данас се врло добро сећа како се све одвијало.
Изгледа је судбина тако наместила да се чујемо баш 25. јуна, који вероватно памтите по једној лепој и једној ружној ствари. Вашим голом победили смо Америку на Мундијалу, али смо две године касније поражени и понижени од Холанђана.
Од чега бисте да почнемо, Мундијал или Европско...
„Уф, уф, боље прво о Светском првенству, да не почнем одмах о Холандији са ЕП. Она је била критична. Ако се не варам, мислим да нам је Клајверт дао три комада“, почео је интервјуу из Франкфурта Слободан Комљеновић.
Некако је и логично да кренемо од Мундијала, пошто је био пре ЕВРО. У каквом сећању Вам је остала Француска 1998?
- Што се мене тиче, било је веома позитивно јер ја сам одиграо само једну пријатељску, нисам био део тима у квалификацијама. Онда сам одиграо пријатељску против Нигерије и селектор Слободан Сантрач ме је повео на Светско првенство. Кренуо сам као ’бекап’ за Батицу Мирковића, који се у првој утакмици повредио тако да сам добио шансу и искористио је. Остало ми је Европско првенство у добром сећању, само што та генерација, та екипа, требало је најмање да игра у полуфиналу.
Чињеница је да су се догодиле неке невероватне ствари у осмини финала. Као да је виша сила умешала прсте... При резултату 1:1, пенал и пречка Мијатовића која се и дан-данас тресе. И на сву муку и гол Дависа непосредно пред последњи судијски звиждук...
- Јесте, имали смо врхунску екипу. Били смо јаки на свакој позицији. Колико се сећам није била добра утакмица с наше стране. Холандија је заслужено водила 1:0. И онда смо ми, уствари ја сам изједначио после супер центаршута Пиксија. Имали смо после и тај пенал... Мислим да смо повели 2:1 да бисмо прошли и Холандију и да би нама ту на крају најмање полуфинале било.
Када „премотате филм“, да ли је могло да буде другачије? Занемаримо пенал, да ли је онај Давидсов кобни ударац могао да буде спречен?
- То је био 92 минут, ту смо се понашали као клинци. Зато што је двапут исти корнер изведен. Први пут смо срећом блокирали лопту и отишла је опет у корну, а друга корна пресликана, Давидс је постигао погодак. Мислим да се лопта од моје колено одбила и завршила у нашој мрежи. Такав је фудбал, то не може да се контролише. Нисмо се добро поставили, јер да јесмо, одмах бисмо затворили Давидса. Ишли бисмо у продужетке, можда и у пенале, а онда се никад не зна шта може да се деси.
Две године касније поново су Холанђани били џелат Југославији. Само овога пута, није било неизвесности. Напунили су мрежу до врха - 6:1. Испоставиће се да је то било последње Европско првенство на којем смо били...
- Рачунао сам да ћемо ове године играти на Европском првенству јер смо против Норвешке онај први бараж добро одиграли. И стварно су решили утакмицу супер, и онда против Шкотске да се изгуби на пенале. Штета. Пенали то је лутрија, али сам се надао да ћемо играти на Европском првенству.
Пече ли и даље рана због оне „шестице“?
- То наше последње Европско првенство... Звучи мало чудно, али ми смо против Холанђана ушли добро у утакмицу, имали смо мислим прву гол шансу. И после првог примљеног гола, не знам... Клајверт је погодио сваки шут. И онда је било само туга и жалост. Катастрофа! Мислим шест комада примити у нокаут фази једног Европског првенства, то је срамота. То остане за цео живот. И све се друго заборавља. И добре квалификације за Европско првенство и добра утакмица против Норвешке у групи што смо добили, и добра против Шпаније што смо изгубили са играчем мање, али је била одлична утакмица. Све се то заборавља. Остаје само шест комада против Холандије иако су они имали вероватно једну од најбољих генерација у историји. Али, на крају остаје шест комада и срамота у сећању.
Слажете ли се да Југославија није имала талентованију генерацију фудбалера од те?
- Није! Мислим да је та генерација најталентованија и сада у овим последњим годинама да ниједна репрезентација није била близу тој генерацији, за коју сам имао задовољство да играм“.
Југославија
© AFP 2023 / PASCAL GUYOT
Хвалили сте Пеђу Мијатовића да је класа, али је један други играч из те генерације на Вас оставио најјачи утисак...
- Владимир Југовић је поред ових што су мегазвезде, био најкомплетнији играч. Све се причало о Савићевићу, Стојковићу и Мијатовићу, то су врхунски, светски играчи, а Југа је ту био мало заборављен. Мислим да је он наш најтрофејнији играч, и да је имао невероватан преглед игре, страшну технику и физичку спремност.
Шта је била Ваша примарна улога? Шта је тадашњи селектор Слободан Сантрач захтевао од Вас?
- Захтевао је немачки стил да уведем у нашу игру. Да сам физички спреман то је знао, да сам могао да играм на више позиција и то је исто знао. Тако да, онда ме је ставио на десну страну, само ме је изненадио против Холанђана када сам видео да морам да играм на левој страни. То је било мало изненађење.
Сигурно мислите на „пакао“ који сте имали да сачувате Марка Овермарса, чувеног брзањца „лала“ који је неуморно шпартао крај те десне аут линије.
- Тако је! Дефинитивно најбржи против којег сам играо у каријери. Имао је спринт, то није било нормално. Тако да сам увек морао два-три метра од њега да се склоним да бих могао да уђем у дуел. Или да га одмах спречим да прими лопту. Ма, страшно колико је био брз.
Да ли се чујете са неким од тадашњих саиграча?
- Слабо, јако слабо. Ја сам у Немачкој, ту је и Мики Стевић, са њим сам у контакту.
Чиме се данас бави Слободан Комљеновић?
- Са породицом живим у Франкфурту. Здрави смо, све је како треба и то је најбитније. Ја тренирам клуб из немачке пете лиге - Aшафенбург и амбициозан је. Четири пута у последњих пет година је ушао у виши ранг, тако да у следеће две-три године хоћемо још једну или две лиге да уђемо горе. Имамо високе амбиције, видећемо шта ће се десити.
Наследник Никола кренуо је вашим стопама?
- Он је прешао у Нирнберг у другу екипу, узраст до 21 годину. Потписао је двогодишњи уговор и добиће уговор за први тим, па ћемо онда да видимо.
Шта је потребно да се догоди да оствари репрезентативну каријеру као његов отац?
- Има 19 година, а био је члан селекције узраста до 17 година. Да буде жив и зрав, да се покаже, и ако настави овако како је кренуо што да не... Дај Боже.
Коју позицију Никола преферира?
- Исти случак као ја. Играо је десног бека зато што се један мали повредио, иначе је централни дефанзивни или шестица. Има добар преглед игре, предивну дијаголну лопту, брзо игра, чисте лопте игра. Екстремно је физички спреман.
Као неко ко је рођен у Немачкој, а играли сте за Србију, како гледате на „случајеве“ Арнаутовић и Драговић? Момци српских корена који играју за Аустрију?
- Ја мислим да наш скаутинг систем не функционише. Јер, требало би да се иде широм Европе и да се гледају ти клинци који имају наше порекло и да се позову у репрезентацију. Не знам каква је била ситуација код Арнаутовића и других, али могуће да су га Аустријанци од млађих селекција позвали, тако да нико из Србије није скаутирао играче, није видео и нису га позвали за српску репрезентацију.
BREAKING: Marko Arnautovic has been banned for Austria’s match vs. the Netherlands for 'insulting another player' after scoring against North Macedonia pic.twitter.com/dZjO9GW7Yd
Управо ће Арнаутовић и Драговић у суботу у осмини финала Европског првенства ударити на Италију, шта очекујте од тог сусрета и ко Ваш фаворит на ЕП?
- Италијани. Много ми се свиђају. У дефанзиви стоје феноменалном, нису примили гол. Оно што је за њих атипично јесте да су сад и офанзиви разноврсни. Креирају много гол шанси, тако да су заслужено победили три утакмице у групи и за мене су први фаворити за освајање Европског првенства, поручио је тихи херој Југославије Слободан Комљеновић.
Да је Југославија имала више „Комљеновића“ на СП 1998. и ЕВРО 2000. тешко да би епилози били какви јесу. А да нас нема 20 и кусур година на европским првенствима, о томе да не причамо...
Јер, за успех нису потребни само мајстори у копачкама, већ и радници, људи задатка и од поверења, које на крају буду награђени за сав труд и проливен зној, као што је био случај са Слободаном Комљеновићем у Француској 1998. године, када је био најбољи стрелац „плавих“.