Нисам се вратила да бих опет бежала - остајем! Потресна исповест Српкиње из Ђаковице

Храброст, преслаба је то реч да би се описала ова жена. Драгица Гашић, први српски повратник у градић у Метохији после 1999. године.

Признаје нам да јој је један од најлепших дана у животу био онај кад су је позвали из Приштине и рекли да су избацили Албанца који је живео у њеном стану. Позвали су је да дође по кључ од дома у коме је провела најлепше дане свог живота, родила своја два сина.

Иако је знала где се враћа, није очекивала да ће бити овако тешко. Преко дана је све у реду, а ноћу – пакао. Насртаји, претње, гласови и страшни звуци.

"Каменују ми прозоре, сломили су ролетну, сваке ноћи ми по три пута лупају на врата, око два, па у три, па око четири сата, јако лупају на врата. Страшно је, врата су ми у хаосу, полупана. Имам страх да спавам. Синоћ ме заболело у грудима, јер сам очекивала и њихову реакцију, имали су састанак око тога како да ме истерају из Ђаковице", прича нам и додаје да је, пошто је била уземирена као никада до сада, ипак отишла у Грачаницу.

Ипак, није седела скрштених руку. На срећу, њена зграда је поред станице ђаковачке полиције, од њих је тражила помоћ.

"И слике су ми лепили, да ме кољу, да ме убијају. Ја сам све то пријавила. Полиција је реаговала, сликала, узела моју изјаву, узели су и те слике, одлепили их са улазних врата. И ухватили су једног дечка, привели га на 24 часа, па ће да га пусте. Сад после тога морам и њега да се пазим", каже нам Драгица.

Наш позив затекао ју је у једном селу поред Клине. Дошла је, каже, да види сестру и да се наспава, јер већ двадесет ноћи ока није склопила.

У родној Ђаковици, осим од полиције, ни од кога другог не може да очекује било какву помоћ. Верује да сигурно има и људи који би јој помогли, али не смеју.

"Људи ме препознају на улици, али не смеју да се јаве, плаше се, плаше се један другога. Има један комшија Албанац у мом улазу, једини је остао, ови други, сви су досељеници после рата, али ни он не сме да разговара са мном, претпостављам да му други прете, плаши се. Нико у целом граду неће да разговара са мном".

Драгица Гашић не губи наду. Скупља, каже, снагу, за дане који долазе, јер јој не пада на памет да се врати у Смедеревску Паланку, где је живела као интерно расељено лице.

Старији син живи и ради у Београду, а млађи, који је живео с њом, није пошао у Ђаковицу због проблема са здрављем, епилептичар је.

"Где ћу тако болесног да га поведем овде... Он има 33 године, када би чуо ову лупњаву, кад ми ударају на врата ноћу, он би се онесвестио, шта тад да радим? Где бих с њим? Нити имам кола, нити имамо лекаре близу, питање је да ли би га примили у болницу кад би знали да је повратник", прича нам ова жена изузетне снаге.

После пакла кроз који је прошла, Драгица је данас пуна оптимизма, у Грачаници се видела са директором Канцеларије за Косово и Метохију Петром Петковићем, обећао је помоћ. Каже да је исто обећање добила у седишту Канцеларије у Косовској Митровици када је стигла из Паланке, али да од тога није било ништа. Сигурна је да ће сада све бити добро.

"Није ми лако са Албанцима, али највише ми је жао за моју државу, за ове што су задужени за повратнике у Ђаковицу, нису предузели мере, данас ми је двадесети дан да ме нико није питао имам ли чашу воде, имам ли јогурт. Нико ми није донео макар једну јабуку. Дијабетичар сам, примам инсулин, нико ме не пита како ми је. Једино полиција сврати и пита ме како је, да ли ме неко напада", каже Драгица Гашић, прва Српкиња која се вратила у Ђаковицу.

Радосна, она на крају разговора за Спутњик још додаје;

"Данас су ми у Грачаници обећали, стижу блиндирана врата за мој стан! Прво у Клину, па ће их неки човек пребацити у Ђаковицу. Идем и ја с њим. Не бих ни долазила, да сам мислила да се враћам. Остајем у свом граду, у својој кући"!