Српске „лавице“ одиграле су савршен турнир - без пораза. После „шетње“ кроз групу наставиле су да „мељу“, а у полуфиналу су нокаутирале моћну Шпанију којој су биле наклоњене чак и судије, да би онда у одлучујућем мечу на турниру разбиле фаворизовану Француску - 63:54.
Стигло су до другог европског злата у последњих шест година чиме је настављена жетва медаља на великим такмичењима.
А после великих одрицања, напорних тренинга и утакмица, освојеног најсјајнијег одличја на ЕП, дочека на балкону и лудог провода у кафани где им је певао Ацо Пејовић, разбежале су се изабранице Марине Маљковић како би брзински „напуниле батерије“ пред ново окупљање за Олимпијске игре (23. јул – 8. август).
Ана Дабовић је после лета из Шпаније за Србију, само дан касније одлетела за родни Херцег Нови из којег се јавила Спутњику и препричала све утиске, после (не)проспаване ноћи.
„Уморна сам, нисам лепо ни спавала. Умор и емоције учинили су своје. Чим сам стигла у Херцег Нови отишла сам до мојих, а сада сам са момком у Ђеновићима. Време је за одмор. Мислим да имамо неких седам дана до наредног окупљања. Најважније је сада да одморимо физички и психички“, почела је разговор лепа Новљанка.
Чињеница да су пречесто неоправдано потцењене, као и да неретко наспрам себе имају и судије, што је био очигледан случај у полуфиналу са Шпанијом када су секунд пре краја измишљена два бацања за „фурију“, једноставно не дотиче Српкиње.
Оне се боре, сви за једну, једна за све. И то се види на паркету.
„Ми већ годинама, од 2015. имамо континуитет освајања медаља. Освојили смо четири медаље за шест година, што је за малу земљу феноменалан успех. Једно лето нисмо ништа играле, 2017. године се променила екипа и то је то. Ту смо и даље. Некада нас потцене, али ми смо фаворити, само што нисмо на том нивоу фаворита као Шпанија или Француска. Није ни било реално да будемо фаворити против Францускиња у том великом финалу“, уверава Ана.
Ана Дабовић
© Sputnik / Петар Миловановић
Очигледно да је после покушаја „крађе“ у четвртфиналу прорадио чувени српски инат...
„Да будем искрена што се тиче тог суђења, када се освоји злато све се то заборави. Памти се само медаља. Свако греши, нећу дубље да улазим у то. Многе ствари нису онакве какве бисмо желели да буду, али смо наставиле даље. Да нисмо победиле Шпанију сад бисмо вероватно причали о тим спорним бацањима. Али, завршило се најбоље могуће по нас, оствариле смо слатку победу. Турнир без пораза, то се још није десило до сада. Најлепши начин да се одигра једно првенство, иако наша игра можда није била најбоља, резултат јесте, а то се на крају памти“, каже кошаркашица француског Монпељеа.
А онда се испоставило да је финале, које обично буде најнеизвесније и најтеже за игру, било најлакше и најлепше.
Уживале су Ана Дабовић и остале српске хероине у сваком минуту, затрпавале су кош ривала и заслужено славиле. Најмлађа од сестара Дабовић, а има их три – Јелица, Милица и Ана, открила је да није само инат у питању, већ има још нешто...
„Показали смо како се игра тимски, како верујемо у себе и како смо најсложнија и најборбенија екипа. Против Францускиња смо одиграле најбољи меч, зато вам се чини да је било најлакше. Али, оне не знају са нама годинама уназад. Не верују да могу да нас добију јер их редовно побеђујемо на великим такмичењима у борби за медаљу. Савладале смо их у финалу Европског првенства, као и у борби за бронзу на Олимпијским играма у Рију. Имају страх од нас Францускиње, не 'лежимо' њиховом стилу игре никако“, јасно поручује Дабовићева која је у финалу постигла девет поена.
Посебно су биле фасцинантне оне две везане тешке тројке, са готово осам метара из идентичне позиције у трећој четвртини. Стиче се утисак да су ту „сломљене“ Францускиње.
На питање одакле јој храброст да се у неколико секунди двапут „дигне“ на шут за три и погоди чисто као кап, Ана је одговорила:
„Осећала сам утакмицу од самог почетка, некако само почеле веома добро, агресивно... Осетила сам да можемо да победимо и уживала сам у сваком минуту проведеном на том мечу. То је иначе утакмица на којој сам највише и играла“.
За разлику од 2015. године када је Србија освојила прво европско злато, овога пута у тиму није било њене старије сестре Милице Дабовић, која се опростила од играња за национални тим пре шест година. После Олимпијских игара у Бразилу.
И Милица је хтела да се врати и да помогне репрезентацији чији је била вишегодишњи капитен, али је селекторка Марина Маљковић имала другачије планове...
Сада после злата, тешко да било ко може да јој приговори и замери. Ни Ана није желела превише да се враћа на све што се дешавало.
„Цела породица је мени велика подршка. Мени је драго да сам имала прилику да будем део тима који је узео прво злато, када је постигнут највећи успех у Србији, а да је ту била и моја сестра. То је прва освојена медаља Србије икада. Прво злато икада. Милица је у том тренутку била носилац игре и капитен. Она се опростила медаљом на Олимпијским играма, остаће тако запамћено. Иде се даље, опраштају се и овог лета неке друге девојке. То је једноставно тако, то је нормално. Прошло је пет година од тога, мењају се играчице, мењају се тренери. То је део спорта“, смиреним тоном објашњава девојка која се опробала чак и у ВНБА лиги где је бранила боје Лос Анђелес Спаркса.
После трновитог пута и бројних одрицања овог лета, кошаркашице Србије су са златом око врата изашле на чувени Балкон, док је хиљаде људи упркос пандемији вируса корона, која коначно после годину и по дана пакла, јењава, дошло да их поздрави.
За Дабовићеву је то нешто непроцењиво... Нешто за шта се игра и живи, а неки доживе. И то више пута, као што је случај са 31-годишњом Новљанком.
„Тај балкон, то је стварно један од најлепших погледа. Нешто најлепше што могу да видим. Памтим и као најлепше искуство онај отворени аутобус којим смо ишли кроз Београд 2015. године. После је уследио наш први балкон. Био је и после Олимпијских игара, а ево и сада. Драго ми је да смо се после шест година од Европског првенства у Србији поново нашле ту. Баш уживам. Изађем на терасу и гледам људе, размишљам. Вредело је! Сва лета која сам пропустила да одморим после напорних сезона, сви тешки тренинзи, повреде и чуда, знам да је вредело када видим народ који навија за нас, скандира наша имена, јер смо их обрадовали. То је нешто непроцењиво, нешто што треба доживети“, објашњава наша саговорница.
За крај смо оставили онај патриотски моменат по којем су познате кошаркашице Србије. Пред излазак на спортско бојиште грми „Марш на Дрину“, а онда када нокаутирају ривала и попну се на највиши степеник на подијуму, уследи хорско певање химне, са сузама у очима.
То је нешто што не може да се одглуми. То је емоција! И то она чиста, најчистија. А „Боже правде“ пева чак и Американка Ивон Андерсон. И од ње су направиле „Српкињу“. Ана за крај објашњава рецепт за такво понашање који је на крају, испоставиће се, гаранција за успех и оно злато око врата.
„Морам да признам да је то стварно кренуло, можда већ од 2013. или 2015. године. Тај патриотизам. Тада је кренуло певање и та наша слога. Ко год нам се прикључи, ко год је нов, врло лако се уклопи у нашу енергију, љубав према дресу и према земљи. Мислим да се трудимо, сваке године на прави начин да представљамо земљу, да се боримо за њу. Поновићу, у шест година четири медаље за нашу малу земљу, је велика ствар. Поносна сам на такав успех, 10 година сам ту и знам одакле смо кренуле. Све смо постигле радом, љубављу и посвећености“, поручила је пре него што је заслужено отишла да ускочи у прелепо Јадранско море Ана Дабовић.
Заслужила је! Само смо је подсетили да не заборави да скине златну медаљу око врата, као и да се једном окупа и за нас на паклених 40 Целзијуса.