„Стасала је једна генерација која нема више тај осећај стигме зато што долази из Србије, него управо изражава нешто што је дух националног поноса. А има са чиме и да се похвали. Чини ми се да је то најважнији резултат промена које се догађају код нас последњих десетак година: то је промена односа према сопственом пре свега националном идентитету“, сматра Вулетић.
Нема више стигме, данас је понос бити Србин
Да су спорт и национални идентитет у вези, потврдиле су ове девојке и изван терена, начином на који су певале химну, изјавама и речима захвалности Србији, снажно потврдивши понос и искрено припадање својој нацији.
„Спортски догађаји и служе томе да се подигне то патриотско осећање. Поготову је то присутно када је реч о колективним спортовима, када се заправо у читавој нацији продуби то осећање националног поноса, праћено симболима као што су застава и химна. Они имају улогу да на неки начин појачају тај колективни идентитет и да га учине свакодневним, да нас подсете да смо део једне заједнице. То је оно што је – када је реч о спорту генерално – било увек повезано, то да се од првих великих такмичења попут Олимпијских игара, у том ривалству са другима јачао колективни дух. Чини ми се да је то посебно значајно данас кад живимо у времену у коме се сви помало удаљавају од онога што се чинило 90-их и двехиљадитих година да представља потпуно нови дух тзв. хиперглобализације. Сада се сви помало - могло би се рећи у страху од онога што нам нова времена несигурности, непредвидљивости и непровидности доносе - окрећу традиционалним колективитетима и ту спорт помаже, нарочито овакви догађаји какав је тријумф и дочек кошаркашица, и посебно начин на који су се оне односиле према свему томе. Реч је о емотивном доживљају који се онда преноси на читаву нацију“, каже социолог Вулетић.
Нова генерација, нови однос према химни и грбу
Да је реч о нечем новом и свежем у начину на који су се српске спортисткиње односиле према сопственој победи, потврђује и наш саговорник, уз коментар да је то пре свега повезано са једном новом генерацијом која стасава и да у том смислу кошаркашице нису изузетак.
„Верујем да би се на сличан начин и други спортисти у другим спортовима тако односили према химни и застави, према отаџбини. Не треба заборавити да је генерација пре ове још имала неку врсту помешаних идентитетских осећања везаних за земљу у којој су рођени. Такође, имали смо и један период када је бити Србин на неки начин било својеврсна стигма. Ова генерација своју припадност нацији доживљава као врсту поноса и то не оно што ми се чини да је ново“, напомиње социолог Вулетић.
Он подсећа да се сви ми као појединци утапамо у колектив, у оно што је групни идентитет који се гради кроз културу, медије, политичке поруке…
„Појединци их прихватају и оснажују и себе и читав колектив. Кључни утицај у свему томе имају елите – политичке, културне, спортске. Српске кошаркашице су део те елите и снажно утичу на једну врсту колективног преображаја. Заиста је веома значајна та промена која се догодила у овој генерацији, међу тим младим људима који улазе у свет са осећањем поноса што припадају земљи Србији. Буђењем овог осећања националног поноса и његовим преношењем на друге, они ће и сами по себи имати додатну жељу да на неки начин помогну да Србија буде још снажнија. У том смислу ова врста патриотизма је овеома важна и од велике је помоћи.
Колективни дух важан у време глобализације
Без буђења и подстицања колективног духа није могуће да једна земља функционише и успешно оставарује циљеве, подсећа наш саговорник.
„Живимо у времену када је техника свуда око нас, кад нам се чини да смо свемоћни, али морамо разумети да су и производи технике производи неког колективног достигнућа. Живимо и у времену глобализације у којој постоје многе везе, али државе су и даље остале значајни актери. Видимо, као у ситуацији са пандемијом, да се људи пре свега окрећу држави, да од ње траже да им помогне. А да би држава могла да помогне, она мора да се ослони, између осталог, на грађане који су јој лојални који су међусобно солидарни. А свега тога не може бити без одређеног нивоа заједничког осећања припадности, колективитета. Живимо у времену када патриотизам, поготово кроз овакве спортске манифестације јача колективни дух, када је осећај колективне солидарности нешто што је неопходно“, сматра Вулетић.
Он каже да је лекција коју су нам приредиле кошаркашице о патриотизму показаном кроз успех и посвећеност, нешто што заправо и произилази из осећања посвећености.
„Тешко би и оне могле да постигну такве резултате да нису, како саме кажу, имале осећај да је Србија иза њих. То ствара онај унутрашњи осећај преданости нечему што је виши циљ. Једно је са другим повезано, а наравно да успеха без рада и посвећености нема. Али и посвећеност је нешто што долази из тог колективног осећања да вас неко бодри и да то радите у нечије име. То вредновање које долази од других, та врста колективне награде је најважнији подстицај“, закључује Владимир Вулетић.