Рођени Американац двојног држављанства са Новим Зеландом, у Београду предводи кошаркаше Филипина у борби за пласман на Олимпијске игре.
У поразу своје екипе од изабраника Игора Кокошкова, Болдвин је истакао да је његов тим читаву утакмицу играо без фокуса, те да је турнир у Београду био јединствена прилика, какву до сада нису имало.
„Знате, не успеш да урадиш све на начин који желиш, али на крају смо се добро борили, и поносан сам на то, иако бих волео да видим резултат“, рекао је Болдвин.
Болдвин је много већи успех остварио далеке 2002. године на Светском првенству у Индијанаполису, када је предводио селекцију Новог Зеланда до меча за бронзу заједно са српским стручњаком Ненадом Вучинићем.
Новозеланђани су тада поражени од југословенског „дрим тима“ у полуфиналу, те потом изгубили и од Немачке у борби за бронзану медаљу, и то је уједно био и највећи успех у историји новозеландске кошарке.
„Мој најбољи пријатељ је Ненад Вучинић. Он живи овде у Београду и био је помоћни тренер тима из 2002. године. Тако да сам ја доста пута био у Београду, волим тај град, волим српски народ, посебно због кошарке. Али, знате Југославија нам је сломила срце, људи су мислили да ми ту не припадамо, али када смо стигли до полуфинала знали смо да смо ту да освојимо златну медаљу. Велико разочарање је за нас била та утакмица, али играли смо против сјајног југословенског тима, они су освојили златну медаљу. Тако да имам доста лепих успомена из 2002. године, али утакмица са Југославијом није једна од њих“, навео је 63-огодишњи стручњак.