Он овако гледа на чињеницу да је, уместо резолуцијом Савета безбедности УН као што је прописано Анексом 10 Дејтонског мировног споразума, новог високог представника у БиХ, Кристијана Шмита, именовао Савет за имплементацију мира и то упркос противљењу Русије и Републике Српске.
„Он у сваком случају нема потпуни легалитет јер није донета одговарајућа резолуција којом би се он именовао. Сам Савет за имплементацију мира није институција по Дејтонском споразуму и није ни ауторизована да се директно бави високим представником, осим ако се узме за право да се она у оквиру неких својих општих опредељења и оријентација бави тиме ко ће бити високи представник. Друга је ствар то што смо ми у Босни и Херцеговини и свуда у свету у последњих 25 година прихватили тај Савет за имплементацију мира и он је постао једна општеприхваћена пракса“, објашњава Шолаја.
Испитивање мишића глобалних сила у регионалним оквирима
Иако се може оспоравати легалитет и легитимитет високог представника, Шолаја верује да ће Шмит ипак доћи на ту позицију и да ће то бити нека врста кохабитације.
„Он ће функционисати и доносиће неке одлуке са којима се неко неће слагати више, мање или потпуно, али живот ће ићи даље. То ће, у ствари, бити једно испитивање мишића, односно мерење односа снага и моћи учесника у глобалној политици, али у оквирима регионалних политика на Балкану, односно југоисточне Европе. Међутим, оно што је овде занимљиво јесте да је то ипак једно прихваћено стање у коме међународно право нема никакву заштиту. Наиме, та одредба у Анексу 10 Дејтонског мировног споразума губи сврху уколико се не буде поштовала, што онда значи да сви путеви за кршење међународног права могу бити отворени“, оцењује Шолаја.
Истина, додаје професор, међународно право и јесте таква област у којој се најчешће испитује моћ појединих учесника, односно, колико они могу своје неке жеље и интересе да обезбеде на основу моћи, а колико је то заиста усаглашено, односно договорено право којег би се сви држали.
„То је сада друго питање, питање које остаје и за правно-теоријску и за неку и политичку дискусију, али мислим да ћемо високог представника имати реално на терену. Иначе, високи представник је, у начелу, увек Европљанин, а та институција је и настала на инсистирању Европљана у време преговора у Дејтону о миру у БиХ и свим могућим решењима. Тако је, рецимо, први заменик увек Американац и он обично има велики утицај у канцеларији високог представника, која је такође једна од институција која је некако настала на неки непознат начин. Наиме, Анекс 10 регулише да ни канцеларија не постоји, већ постоји могућност да високи представник формира неки свој тим који ће помагати у реализацији његовог мандата. Тај тим, дакле, није канцеларија која је институционализована, за разлику од данашње коју прихватамо као неки инстутуционализован механизам. Али, морам бити искрен и рећи да су томе кумовали и унутрашњи актери у БиХ који су некако прихватили ту канцеларију и она је постала пракса, а у међународном праву много тога што је, у суштини, пракса или обичај, постане на крају и кодификовано међународно право“, указује професор.
Кључно питање - шта је данас заштита остваривања одредби међународног права
Како каже, једно од кључних, суштинских питања је - шта је данас заштита остваривања одредби међународног права и како то исправљати у оваквим случајевима.
„Очигледно је да је ту једноставно игнорисана ова одредба у Анексу 10 Дејтонског мировног споразума, која је можда мање или више уопштена, али ипак постоји и одражава дух оног принципа да ипак Уједињене нације, у крајњој линији, одобравају високог представника. Али, о овој одлуци у Уједињеним нацијама није ни гласано, дакле, не ради се о томе да ли је неко одбио или не, а каснији коментари су низ саопштења који одражавају политички став, али се из тога не види какве ће бити конкретне акције и конкретни односи актера“, каже Шолаја.
У сваком случају, закључује наш саговорник, остаје нешто за размишљање, а то је ко и како се штите одредбе међународног права у случају оваквих уговора, јер се пред Међународним судом правде као стране појављују државе, а у случају Дејтонског мировног споразума унутрашњи актери Република Српска, Федерација Босне и Херцеговине или непостојећа Република Босна и Херцеговина не могу да буду актери јер нису државе.
Српски члан и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик изјавио је да Савет безбедности УН није изабрао високог представника јер, како се могло видети, није било консензуса за његов избор у оквиру тог тела, које је по одредбама Анекса 10 Дејтонског мировног споразума једино овлаштено да одлучује о именовању високих представника. Он је нагласио да се стога не може говорити о легитимитету високог представника у БиХ којег намећу одређене државе, мимо одредаба прописаних Дејтонским споразумом.