Говорећи у емисији „Свет са Спутњиком“ о косовском миту, нераскидиво везаним за Видовдан, историчар из Грачанице Александар Гуџић подсетио је на, како је рекао, судбинску повезаност српског народа са Видовданом, најважнијим политичким митом српског народа и најважнијим датумом у српској националној свести – на тај дан одиграла се Косовска битка, али на тај дан догодио се и Сарајевски атентат, усвојени су српски устав из 1869. и устав Краљевине СХС 1921. (познат као Видовдански).
Видовдански мит и Срби
Управо је на Видовдан почела расправа о Србији на Берлинском конгресу 1878, а на тај дан 1887. потписана је и тајна конвенција између Србије и Аустроугарске; не треба заборавити да је на Видовдан 1948. обзнањена и Резолуција Информбироа… Све до говора Слободана Милошевића 1989. и његовог изручења Хашком трибуналу 2001…
„Све то указује да су Срби судбински везани за Видовдан и да се важни догађаји наше националне историје дешавају управо на Видовдан“, каже Гуџић.
Митови су важна ствар у животу народа и држава, али живот, идентитет, систем вредности и начин постојања сваког човека углавном се може разумети кроз приповедање, кроз митове – кроз оно што се генерацијама преноси, каже редитељ Љубиша Ристић.
„Позвао бих се на једног од највећих ауторитета, недавно преминулог филозофа Георга Штајнера, који каже да забринутост над судбином Европе највише потиче из тога што је изгубила способност митотворства – стварања мита; да је највећи проблем данашње Европе то да од Сервантеса и Раблеа више нико није у стању да исприча нову причу и да, уколико Европа не обнови своју способност да ствара мит, да приповеда, да ће морати да преузима туђе митове, да ће морати да изгуби свој идентитет, своју суштину“, објашњава он.
Модеран човек не може без мита
За историчара Милоша Ковића, модеран човек не може без мита – када једно предање, попут косовског мита, траје 600 година, морате да се замислите како је то могуће. При томе, косовски мит је, без обзира на своје дуго трајање, трансформације и реинтерпретације (па ако хоћемо, и злоупотребе), задржао своју суштину – опредељење за Царство небеско као царство непролазних вредности.
Као што српски народ има своје митове, тако, према Ковићевим речима, своје митове имају и други народи – Американци на пример, имају мит о померању граница на Запад, освајању земље, о несаломивом човеку-граничару.
„Један амерички социолог каже, друштво које има пун тоболац митова живи. Митотворно друштво живи. Оно што је најважније разумети је да мит даје смисао нашим појединачним егзистенцијама. Мит јача солидарност, ствара заједницу“, наглашава Ковић.
Мит је најважнији услов за стварање заједнице, надовезује се на Ковићеве речи Љубиша Ристић. Преполитичка друштва, такође су имале своје митове – окупљања су служила да се призове киша или духови предака , а позориште, у свом изворном облику било је место на коме се људи окупљају да конституишу и реконституишу заједницу, а представа је повод да се окупе и да се врате свом миту, својој причи, коју ће бескрајно понављати јер је то начин на који заједница опстаје.
„Када говоримо о миту, говоримо заправо о томе да мит увек подсећа на систем вредности на основу којег заједница постоји. Ако се једна заједница 600 година држи вредности које су успостављене кроз народну поезију, приповедање, кроз предање, онда разумемо шта је мит“, каже Ристић.
Када неко од вас захтева да се одрекнемо својих митова, прича, приповедања, тог часа морате да схватите да имате посла са неким који вам мисли зло, додаје он.