Тај модел купаћег костима је, због својих димензија, увек „дизао на ноге заштитнике морала“, преноси Танјуг.
Машински инжењер Луј Реар уопште није могао да пронађе професионални модел који би пристао да на себе обуче његову креацију, тако да је за презентацију свог новог купаћег костима 5. јула 1946. године морао да ангажује стриптизету Мишлен Бернардини.
Назив купаћег костима, међутим, није случајност.
Само четири дана раније су Американци извели први атомски тест на пацифичком острву Бикини.
Тамо је детонирана атомска бомба од 23 килотоне, али ефекат који је имао нови купаћи костим из Париза на читаву светску јавност је био, могло би се рећи, и већи од те атомске бомбе.
Реар се, међутим, није преварио у вези размишљања да је толико голе коже за оно доба можда превише.
Самозвани „чувари морала“ су били запрепаштени, јер су сматрали да пристојна жена, тек годину дана након краја Другог светског рата, треба да носи сукњу, а не тако бесрамно да показује своје чари.
Иако је ова креација одмах изазвала огромну пажњу (наравно, пре свега мушкараца), бикини је још дуго био „забрањена зона“, а чак и познати модни часопис „Вог“ још дуго није желео објављивати фотографије модела у таквим „бесрамним“ костимима.
Али било је све више и познатих жена које се нису стиделе појављивања у бикинију, од Мерилин Монро до Брижит Бардо.
У биоскопима се 1962. године појавио први филм о о легендарном британском агенту Џејмсу Бонду „Доктор Но“, када је за многе најнапетији призор био када Урсула Андрес излази из воде само у белом бикинију.
Прочитајте и: