„То је било и тада, а посебно данас, скоро немогуће. Не уступају Руси некоме, тек тако, последњу реч технике. Временом ће се испоставити да је то за нас био добар одабир. МиГ је по статистичким параметрима постао најбољи ловачки авион свих времена. Држи 24 светска рекорда. Произведен је у највише броја примерака - 11.496, доживео највећи број модернизација, чак 32. верзијe, летео је на четири континента у 60 земаља и, нажалост, био актер у највећем броју ратова. Авион вредан дивљења, респекта и поштовања“, за лист „Одбрана" открива Саша Олуић, југословенски и српски пилот.
Саша Олуић, пилот ЈНА
© Спутњику уступио Саша Олуић
Овај потпуковник у пензији, највећи део војне каријере провео је у кокпиту ове летелице, која је недавно на манифестацији “Траг у бескрају”, на аеродрому “Пуковник – пилот Миленко Павловић” у Батајници, коначно отишла у нашу ваздухопловну историју. Пуних 58 година, од 1962. до 2020. године, МиГ-21 био је на висини задатка - први стуб одбране нашег ваздушног простора. У ауторском тексту, он је описао ову летелицу и значај МиГ-а-21 за безбедност наше државе.
„Нажалост, у 58 година дугој каријери, МиГ-21 одвео је у вечност и 53 млада пилота. Скоро сваки десети колега платио је високу цену летења у њему. Када је 1962. године стигао на аеродром Батајница, прве три године није било двоседа. Прве преобуке биле су праћене многим проблемима. Совјетска пилотска опрема - кациге, маске, летачка одела, били су дефицитарни. Нису постојале званичне инструкције за летење, пилотске шеме, процедуре и друга помагала за припрему летења. Пилоти су били принуђени да позајмљују опрему једни од других. Они су једноставно из двоседног америчког авиона улазили у совјетски једносед и сами проучавали летне одлике МиГ-а 21. Таква пракса постала је критична када су почели летови убрзања на великим висинама. Није било једноставно први пут самостално пробити “звучни зид” и то само на основу прича искуснијих пилота. За такве летове потребна је специјална кацига и одело подешено у односу на физичку конституцију пилота. Позајмљивање тих одела је строго забрањено. На једном таквом лету 20. јуна 1964. године пала је и прва жртва на МиГ-у 21, потпоручник Здравко Станић“, објашњава Олуић за Одбрану.
„Мој миг није преживео рат“
Овај искусни пилот, чувао је наше небо на овој летелици током ратних деведесетих година. Олујић је преживео, његов МиГ-21 није. На дан почетка бомбардовања 24. марта 1999. године, са својом летелицом био је распоређен на аеродрому Поникве код Ужица.
„Спремно сам, са својим мигом чекао удар НАТО авијације на нашу земљу. У вечерњим часовима, око 20.40, са покренутим мотором, очекујем наредбу за полетање прве ноћи бомбардовања. Иако спремни, стицајем околности, нисмо полетели. Након непроспаване ноћи свиће сунчано и ведро јутро. Вадим из десног џепа пилотског конбинезона слику на којој су моја супруга, двогодишни син и седмомесечна ћерка. Емоције ме разарају. Бранећи Србију схватам да браним и моје најмилије. Нарених дана се зла судбина поиграла са нама. Преживео сам, али мој МиГ-21 је остао погођен у једном од капонира. Огромна туга стеже ми срце. Ех, да смо бар заједно били у ваздуху а не овако на земљи. Како једна лоша вест не иде сама сазнајем да је, на мом матичном, приштинском аеродрому, бомбом разнешена зграда где су биле ескадрилске просторије. Сломљен, без мог МиГ-а, враћам се на приштински аеродром. После НАТО бомбардовања, заједно са колегама, 11. јуна 1999. године, полетели смо ка Београду на миговима који су преживели ваздушне ударе. Из ваздуха, гледам предиван призор нашег Косова и Метохије“, сећа се Олуић.
Саша Олуић, пилот ЈНА на аеродрому у Пули
© Спутњику уступио Саша Олуић
Кључан 204. ловачко-авијацијски пук
Према његовим речима, после 28. година службе на овој совјетској летелици, остало је за много лепих успомена и анегдота, којих се радо сећа. Да бих све то отргао од заборава, заједно са авио-механичарем Гораном Антићем и историчаром Бојаном Димитријевићем написао је монографију „204. ловачко-авијацијски пук“.
За наш најзначајнији војни авион је кључан „204. ловачко-авијацијски пук“, јер су у њега долазиле све најновије верзије мигова 21, а затим одлазиле у друге пукове.
“Миг-21 је учествовао на великим војним, домаћим и међународним, вежбама. За те прилике украшаван је и одређеним бојама. Учествовао је на свим значајним парадама и аеромитинзима. Због његове заштите грађени су грандиозни подземни објекти у Бихаћу и Приштини. Он је дочекивао Тита када се враћао из посета разним земаљама. Код нас на миговима су се обучавали пилоти Палестинске ослободилачке организације. Једино се код нас, у целом свету, питомци обучавали на мигу-21, у четвртој години академије”, присећа се Олуић.
Према његовим речима, југословенски мигови били су на висини задатка 1968. године приликом Чехословачке кризе, 1991-1992. приликом распада СФРЈ и 1999. током НАТО бомбардовања.
„Кроз вене пилота који су летели миговима, убризгао је много адреналина - хормона стреса али и много више сератонина - хормона среће. Његова монументална фигура данас краси улазак на аеродром “Пуковник-пилот Миленко Павловић” у Батајници. Привилегија, част и задовољсто било је летелти на двадесетјединици. Надживео је моју али и каријеру свих пилота са којима је летео”, закључио је Олуић.
„Кроз вене пилота који су летели миговима, убризгао је много адреналина - хормона стреса али и много више сератонина - хормона среће. Његова монументална фигура данас краси улазак на аеродром “Пуковник-пилот Миленко Павловић” у Батајници. Привилегија, част и задовољсто било је летелти на двадесетјединици. Надживео је моју али и каријеру свих пилота са којима је летео”, закључио је Олуић.
Прочитајте још: