Данска је из једног шока који се догодио током отварајућег меча са Финском на Паркен стадиону када је на терену колабирао Кристијан Ериксен, трансформисала у једну компактну репрезентацију, у којој се сви боре за једног и један за све. На тај начин су побрали симпатије јавности.
Редом су елиминисали препреке, стигавши до великог полуфинала где их је чекала фаворизована Енглеска. И ударили су у њу у свом стилу. Јако и без страха! Вратило се прелепим голом Дамсгора из слободног ударца, иначе први гол из слободњака.
Нису могли дуго да сачувају предност, па су Енглези после свега девет минута стигли до изједначења.
Али од тог аутогола Кјера, иначе 11. аутогола на Европском првенству, мреже су мировале све до тог кобног 104. минута под Данце када је судија Мекели, по свему судећи, неоправдано показао на белу тачку и трасирао „Гордом Албиону“ пут у велико финале.
С обзиром на то да је селектор Данске Каспер Хјулманд искористио свих пет измена током регуларних 90 минута, а да је бонус шесту измену „потрошио“ у 105 . минуту када је Винд заменио Вестегора, повреда и излазак Јенсена с терена у 107. минуту није могла да буде надокнађена.
Једноставно, Хјулманд и ратоборни Данци нису имали право на седму измену у полуфиналу ЕП, па су пуних 13 минута морали да бију битку са десеторицом на терену. Отуда су многи и вероватно приметили да Енглези неуморно држе лопту и играју „ситан-вез“, док је Данцима била „душа у носу“.
За то није крива физичка спрема, већ неједнак однос снага на терену. И појединцима је омиљени податак у двобоју Енглеске и Данске био тај што су се Скандинавци борили од тог 107. минута са играчем мање након што је изашао Јенсен.
Е, то су Данци. И они су показали свима како се бори за светињу од дреса. Капа доле!