Не само што им је холандски арбитар Дани Мекели у двобоју са Данцима поклонио пенал у првом продужетку, после којег су се и домогли финала са Италијом, већ и због начина на који су се понашали после стечене предности.
Чували су лопту, враћали је чак и до голмана, што је, да се разумемо, потпуно легитимна ствар, али... Сви причају о томе „фудбал се враћа кући“, само какав је то фудбал? Зар је то фудбал који треба вратити?
Узмимо у озбир и да су психолошки нокаутирани Данци због дискутабилног пенала, касније у 107. минуту остали са играчем мање, јер уместо повређеног Јенсена није имао ко да уђе, извршили су свих шест измена.
И онда само замислите, деветорицу Данаца како по читавом терену јурцају за лоптом коју себично чувају десеторица Енглеза, неретко је враћајући у ноге голману Пикфорду?!
То није фудбал који навијачи воле и за који се залажу. У реду је чувати резултат, и јасно је да се на крају само победе памте, да све брзо пада у заборав, али добити пенал на поклон па затим са играчем више играти од ноге до ноге и тако „убијати“ време, није фудбал који треба вратити.
Имали су Енглези два минута и 40 секунди лопту у свом поседу без престанка, нанизали су 53 успешна додавања, али... Нису никог тиме убедили. Напротив!
Све је више оних који се наглас питају како се уопште фудбал враћа кући? ОК, Енглеска јесте колевка фудбала и једна од две најстарије фудбалске земље, али „Горди Албион“ је освојио само једну титулу првака света и то давне 1966. године на Вемблију.
Осим тога, све до сада нису никада били актери финала, па је потпуно логично питање како се то фудбала враћа кући...
Сума сумарум, Кејн, Стерлинг и другови ће у недељу од 21 час у Лондону на Вемблију ударити на Италију и тај меч моћи ћете уживо да пратите у текстуалном преносу на Спутњик спорту.