Перина рабона као почетни ударац у колевци фудбала. Част ми је да заљуљам „Вембли“!
Седим са друштвом и убијамо неиздрж. Окупили се ортаци да излече досаду и прекрате време до спасоносне вечери. По овој врућини нама сване тек кад падне мрак.
Господин Целзијус баш нема милости, али не дамо се… Ада Циганлија, тврде клупе и дрвени сто. На средини помало изанђали шпил карата, који већ годинама мешамо из руке у руку.
Петорица сезонских покераша, у игри без улога. Добитак је да прође време до недеље, када ће почети права игра великих мајстора фудбала и то на травнатој чоји најславнијег стадиона на свету.
Пре тога, наша увертира. Ја сечем, Пеца дели…
Три по три, па још мало… Свако од нас љубоморно крије карте и машта да већ у првој руци добије исте штихове, или бар боје. У себи се мислим: „дај одмах сва четири аса, па да видим има ли ко јачи“.
У том тренутку стиже ми порука на Вибер од Уње - мог узора, ментора, човека који има фудбал у малом прсту. Две слике у једној објави: Стручни штаб Италије стоји мирно док се интонира химна. Роберто Манћини, Габриеле Ориали, Албериго Евани и Ђанлука Вијали - од прекјуче. А испод, њихове млађе главе из играчких дана азура, са Панинијевих сличица из осамдесетих и деведесетих. Легенде не одлазе, само мењају места…
Још играју за Италију!
(Роберто Манћини - 36 утакмица за Италију; Габриеле Ориали - 28; Алберико Евани - 15; Ђанлука Вијали - 59 утакмица за „азуре“). Манћини и Вијали су играли заједно на Светском првенству у Италији 1990. године, а друговали су и терорисали ривале у дресу Сампдорије од 84' до 92', после је Вијали отишао у Јувентус, али то је нека друга прича...
Враћам поглед у сложене карте и видим да и нисам неки штих. Безобразно блефирам и не мењам, јер имам шта да бацим на талон… Екипа ме гледа сумњичаво, вуку нове карте и чекају да се отворе. Уки први - два пара, Сале Чарапић - трилинг жандара, Боки одустаје. Пеца већ слави…
„Пацери, трилинг краљева и још приде - пар дама у пратњи. Фул!“
Само се ја чекам. Спуштам карте, али их не отварам. Узимам телефон, отварам слику да је сви виде:
„Е, па момци, слаби сте… Четири аса: Манћини, Евани, Ориали и Вијали.
Тајац, па овације!
Моја игра је завршена. Сад се мислима селим у Лондон.
И тамо ћу бити кибицер који френетично навија за четири аса. И за малу „двојку“, сјајног Фредерика Кјезе, чији је отац Енрико комотно могао да стане уз Манћинија, Еванија, Ориајлија и Вијалија. Заједно пишу историју италијанског репрезентативног фудбала, некада као играчи, сада као тренери. Какво је то фудбалско благо - непроцењиво! И зато, свака част Енглезима, али ја настављам да се уздам у фудбалски покер четири италијанска аса.
Sorry, matori za: Football coming home!
Forza, ragazzi za: Football coming to Rome!