Предраг Гага Антонијевић, режисер „Даре из Јасеновца“, филма ког је поменуо Стоун у интервјуу, каже за Спутњик да то што ради америчка политика преко Холивуда, раде све велике империје.
Због тога је, додаје Антонијевић, „Дара“ у Америци била жртва наратива о Србима као о „лошим момцима“ и то је нешто што се подразумева, а све што се каже контра томе је аутоматски неприхватљиво.
Холивуд – алатка империјалне пропагандне мисије
Присећајући се својих холивудских искустава са политичком пропагандом, Антонијевић каже да кад је 1991. године стигао у „фабрику снова“ постојао је наратив о Арапима као терористима, па се онда прешло на Русе, па од Руса на Србе.
„То је нешто што је свеприсутно, то је клише како се праве филмови који се баве таквим темама и ту човек не може да учини ништа, јер империја једноставно преко своје важне руке – кинематографије, обавља своју империјалну пропагандну мисију широм света. Увек имате ситуацију да људи, попут Бена Афлека, итекако сарађују са својим безбедносним агенцијама и државним установама кад се неке осетљиве теме бирају и начињу“, истиче Антонијевић.
Србија под утицајем „европских додворица и несрећника“
Наш саговорник додаје да се једино код нас то анатемише и истиче да му је јако драго што је урадио серију „Државни службеник“ у којој је обавештајце БИА показао као „људе од крви и меса“.
У Холивуду држава итекако стаје иза пројеката који су од националног значаја, док се код нас због утицаја „европских додворица и несрећника“ та сарадња проглашава непотребном јер је „уметност као независна“, наглашава Антонијевић.
Холивуд – оружје у идеолошком рату
Теоретичар филма Владимир Коларић каже да је филм скупа играчка, а Американци воле да кажу да не постоји бесплатан ручак и зато онај ко поседује новац има право на сопствену истину.
Познато је да филм има велики утицај на људе и више пута је доказано да је Холивуд „оружје у борби одређених америчких кругова“, не само државе, већ и других који имају своје глобалне интересе, додаје Коларић.
Холивуд је од почетка, а нарочито од тридесетих година прошлог века кад је због раста трошкова пао у руке корпорација које у Америци „на свој начин воде државу“, а касније и током хладног рата, коришћен у идеолошком рату, подсећа Коларић.
Случај Стоун – није све црно-бело
„У том смислу, Оливер Стоун није рекао ништа ново, то је нешто за шта се он залагао и раније. Само постојање Оливера Стоуна и његова могућност да снима филмове који су често скупи, а који добијају награде и имају широку дистрибуцију говори да сад ни у Холивуду, а поготово у Америчком филму који није само Холивуд, није све црно-бело“, каже Коларић.
С друге стране, требало би разумети да је америчко друштво сложено, односно „врло сложена политичка структура која има много центара моћи који су често међусобно супротстављени“ и који имају своје ослонце у популарној култури, па и у холивудском и уопште филмском систему, закључио је Коларић.
Прочитајте још: