Момак рођен у месту Кастеламаре ди Стабија, 25. фебруара 1999. године, одбранио је три једанаестерца у пенал серији финала Европског првенства, завредио је трофеј за најбољег играча турнира, али као да му то све није било битно.
Шут Букаја Саке и одбрана Донаруме значили су крај утакмице и моменат да се започне велико славље, али – Ђиђи је само одшетао од гола, као да се ништа није догодило, све док на њему саиграчи нису формирали „пирамиду радости“.
„Није се много причало о његовој реакцији. Мислила сам на тренутак да још није готово јер Донарума није славио, али је било готово. Он је само толико хладан“, навела је новинарка Соња Никчевић.
Неки би помислили да 22-годишњак можда није био свестан момента, да се није надао, очекивао, али Донарума није обичан 22-годишњак.
Он је од 2015. године члан првог тима Милана, а у ватру га је гурнуо ко други него Синиша Михајловић, човек са инстанчаним њухом за таленат, вредност, залагање, шампионску крв какву и он сам има.
Преварио је Енглезе Донарума, све нас, али не и Михајловића, још давне 2015. године.
„Сећам се, примио сам гол од Сасуола... После грешке тешко је наћи начин да се то свари. Размишљао сам о томе. Стално. Био сам утучен, али ме је Михајловић позвао и показао ми један од голова које је дао Франческу Толду, са још веће раздаљине. Рекао ми је да и најбољи греше, вратио ми је самопоуздање и те речи су ми биле веома важне“, навео је Донарума.
Од тог момента, Ђиђи се није померио са гола Милана, све до ове године када је клуб одлучио да га пусти без обештећења и да му дозволи да оде у Француску, односно у Пари Сен Жермен, чији ће члан постати у наредним данима.
Италија се одрекла свог детета, али је оно нашло најбољи начин да се захвали својој држави – титулом шампиона Европе.