Ово није позив на мржњу: Све популарнији глумац о страшној драми Срба – коју је сам преживео

Овако за Спутњик глумац Јово Максић укратко објашњава разлог за снимање првог играног филма и серије о погрому Срба из Хрватске 1995. године, режисера Милоша Радуновића, у коме игра насловну улогу.

Нерадо је пристао на разговор, јер су, каже, таблоиди већ злоупотребили осетљивост теме овог филма, па на почетку разговора за Спутњик уз осмех каже;

До доласка у Београд на студије, Максић је живео у селу Плавно код Книна где је његов отац био свештеник. Дипломирао је глуму у класи професора Предрага Бајчетића. Стални је члан Београдског драмског позоришта, а још игра у својој првој великој кући, „Малом позоришту Душко Радовић“.

После прве године глуме, Јово Максић отишао је кући на распуст, била је то 1995. година. Због „Олује“ у Београд се вратио у колони трактора и аутомобила. Путовао је 12 дана.

О детаљима своје голготе Максић не жели да прича, каже да ипак није прошао пакао, за разлику од других, а многи нису ни стигли до Србије. Због њих, између осталог, игра у овом филму.

„То је нешто што је моје, лично, не желим да ико то зна, то сам носим, али срећа је у несрећи што је мој посао такав да ово искуство могу да искористим у најбољој могућој мери. У глуми стално морамо да преживљавамо, да тражимо моменат који сведочимо, да би био што истинитији, што искренији. У свој овој несрећи, имам срећу да то могу да пренесем и искористим сва искуства која сам имао у животу, сматрам то неком врстом благослова“, каже Максић.

Он за Спутњик открива и део радње филма. Главна прича прати судбине пет ликова, које ће касније бити додатно разрађене кроз серију од 12 епизода. Већина тих судбина се преплиће, реч је о људима из истог места, пограничног српског села у Лици.

„Редитељ није желео да се бавим директним одредницама, тачним именом села, препознаће се, иако је то опште место које може бити било које погранично личко село. Мој лик је на фронту, креће операција „Олуја“, ја остајем негде окружен. Радња прати моје извлачење, истовремено, породица креће у избегличку колону. Они не знају где сам ја, ја не знам где су они. Ту су и мештани са својим паралелним причама, паралелним мукама, тако да ће гледалац пратити више судбина“, открива Максић.

Иако се труди да направи емотивни отклон, јер, колико год да је професионалан, са сваким сетом поново преживљава оно што му се заиста догодило, он каже да му је ипак важно што ће прича о „Олуји“ коначно бити испричана.

Премијера филма „Олуја“ планирана је у децембру, а почетак приказивања серије у марту следеће године. Снимају код Ваљева и Уба, а нашег саговорника смо питали зашто продуценти нису размишљали о одласку на снимање на лице места, у Хрватску, већ су изабрали крајеве који личе на Лику.

„Верујем да би то било немогуће у данашњим условима, нажалост, те ране су, иако је прошло толико година, живе. Не знам како би то било схваћено са друге стране, иако ово није упирање прста ни у кога, сви имамо своје муке и своје болове. С моје тачке гледишта, то је један од најпрљавијих ратова који се десио. Суштински, највише је страдао обичан човек, са једне и са друге, и са треће стране. Свако од нас има овакву причу, немам ништа против када је прича и друга страна, када је обична, када није политичко величање људи и догађаја, већ страдање обичног човека, где имам емпатију према било коме, то нема везе са нацијом, ја те људе разумем“, истиче Јово Максић.

Он је популарност у региону доживео након улоге Косте Говоруше у серији “Кости“ по сценарију Николе Пејаковића, у режији Саше Хајдуковића, где такође игра избеглицу. Имао је и малу, али изузетно запажену улогу у филму „Дара из Јасеновца“ Предрага Антонијевића.

Упитан да ли се плаши буре сличне оној подигнутој око трке за Оскара ове године, Максић каже да бежи од политике и да је ужаснут тим догађајима, које пласирају медији, а касније развлаче друштвене мреже.

„Нашим новина није циљ да нас подрже, да филм или серија успе, већ праве скандал како би се опет неке варнице запалиле, да би се препуцавало преко друштвених мрежа. Они од тога живе и тиме се хране. Сви ми једни другима морамо да погледамо у очи, да покажемо шта смо једни другима радили. Када би смо могли сви да се окупимо и замолимо једни друге за опрост, тада би смо могли да разговарамо, да они разумеју наше жртве, ми да разумемо њихове. Ту су остали нечији животи, ово није позив на мржњу, већ да нас друга страна схвати, ако хоће, ако неће, шта ја ту могу. Ово што радим је и дуг према неким мојима који су тамо остали“.

На крају разговора за Спутњик Јово Максић каже да тренутно ради само на филму „Олуја“. Очекују га четири месеца снимања.

„Немам много времена да се било чиме другим бавим. Посветио сам се потпуно, да ово изгурамо до краја. Заправо, радим још нешто, али немам одобрење да било шта о томе причам. Могу само да вам кажем да је реч о домаћем пројекту“, закључује Максић.