Скоро 60 година САД држе Кубу под непрекидним санкцијама, што је форма зле намере према тој земљи и њеном народу, оцењује Душан Васић, редовни професор универзитета и бивши амбасадор у више земаља Латинске Америке, поводом протеста који су ових дана потресли Кубу.
После деценија покушаја Вашингтона да сруши власт на Куби и преко 600 неуспелих атентата на кубанског лидера Фидела Кастра, актуелни председник Кубе Мигел Дијаз-Канел оптужује САД за оно што се дешава у његовој земљи и чак упозорава на опасност од америчке војне интервенције из хуманитарних разлога. По мишљењу Рајка Петровића са Института за европске студије, председник Кубе има додатне аргументе у изјавама америчких сенатора и конгресмена кубанског порекла који отворено позивају председника Џоа Бајдена да агресивније приступи решавању питања Кубе.
Погубне последице америчких санкција Куби
Међутим, истиче Петровић, ако САД истински желе да помогну кубанском народу, то ће најбоље учинити ако укину санкције које далеко више погађају обичне људе него власт.
Др Дејан Михаиловић, професор Универзитета „Технолохико де Монтереј“ у Мексико Ситију, објашњава да се ситуација у Куби може сагледати са два нивоа: један је кроз регионалну слику и присуство САД у Латинској Америци, и други везан за унутрашње проблеме и тешку економску ситуацију, која је опет резултат деловања САД.
„Америчке санкције, наиме, нису обична блокада, то је прави економски рат који се води против Кубе а последице су погубне. Сама стратегија ембарга је била усмерена на то да се постепено угуши Фиделов режим и да Куба постане још једна америчка марионета у региону, што се није догодило. Очекивало се такође да ће после пада Берлинског зида доћи до промена на Куби, па се ни то се није десило. Деведесетих је такође била криза која се објашњавала чињеницом да економски рат производи унутрашњу нестабилност на Куби“,подсећа Михаиловић.
Он ипак додаје да је разлог за актуелно незадовољство грађана Кубе и неефикасно спровођење унутрашњих реформи, што је довело до поскупљења основних животних намирница, редова пред продавницама, искључења струје, а ако се на то дода пандемијска криза онда, како каже, имамо пуно зачина у супи која се крчка и може да прокључа.
Пипци из Мајамија
Душан Васић истиче у емисији „Свет са Спутњиком“ да је незадовољство грађана на Куби подгревано посредством пропаганде коју САД већ дуго реализују преко медија из Мајамија, центра кубанских емиграната.
„Од 1986. радио а онда и телевизија ’Марти‘ 24 сата емитују програм бомбардујући Кубанце најмрачнијом пропагандом. То ни Информбиро није радио Југославији“, сликовито примећује наш саговорник.
Васић је ипак уверен да се Бајден неће одлучити да интервенише силом на Куби јер није уобичајено да се амерички лидери упуштају у такве авантуре у првој години мандата. С друге стране, протести на Куби су, истиче он, далеко мање бројни него рецимо они које организује кубанска дијаспора у Мајамију, што такође чини мање вероватном евентуалну америчку интервенцију.
Рајко Петровић упозорава, међутим, да су збивања на Куби показатељ све нестабилније ситуације у Латинској Америци коју Вашингтон по чувеној Монроовој доктрини традиционално сматра својим „задњим двориштем“. Он констатује да је сценарио који сведочимо на Куби, са санкцијама, тешком економском ситуацијом, искључењем струје и протестима, претходно искусила Венецуела,а да је „амерички траг“ присутан и у недавном убиству председника Хаитија Жовенела Моиза.
Сама чињеница да су у том атентату учествовали и држављани САД пореклом Хаићани, при чему је један доушник ДЕА, америчке Агенције за борбу против наркотика, према Петровићевим речима, говори у прилог томе да су америчке службе морале знати куда су се они кретали и шта су спремали. Сумњиво је, каже, и што је председник владе Хаитија одмах позвао САД да интервенишу и дођу на Хаити да са војним снагама одржавају ред. Притом, Мајами је чвориште за америчко ангажовање у региону, па је тако из тог града наводни наручилац убиства председника Хаитија, а одатле већ деценијама крећу и сви антикубански подухвати Сједињених Држава, каже Петровић.
Највећи страх САД
Сви ови моменти, истиче саговорник Спутњика, повод су за страховање шта ће се дешавати на председничким изборима у Никарагви крајем године, али и у Бразилу где анкете показују да би социјалиста Луис Ињасио Лула да Силва могао да победи у првом кругу.
„Један од елемената националне стратегије САД јесте да све државе треба учинити таквим да имају пријатељску политику, пуну сарадњу и уважавају интересе САД,а иза тога иде разрада и спровођење и то тако функциoнише по целом свету“, надовезује се Васић.
Михаиловић истиче да догађаје на Куби треба ставити у шири контекст структуралне кризе капитализма као светског система, криза модела хегемоније коју представљају САД и њихови савезници и кризе западног цивилизацијског кода, а будућност Кубе сагледавати кроз будућност отпора према империјалистичким претензијама САД и још неких земаља и антиколонијалног става.
„Највећи страх Вашингтона је да ће највеће земље Латинске Америке – Мексико, Аргентина и, како ствари стоје, ускоро и Бразил, добити владе које неће послушно извршавати задатке које им постављају САД. Управо у том контексту треба посматрати сваки следећи потез Вашингтона, не само на Куби већ и у Никарагви, Перуу, Боливији, а практично цео регион Латинске Америке ће постати приоритет за Вашингтон“, прогнозира Михаиловић.