У међувремену, победа није остварена. А повлачење из Авганистана, из најдужег рата у историји Америке, све више почиње да личи на највећу срамоту у америчкој историји ратовања, на хаотични и панични бег из Вијетнама приликом пада Сајгона — потоњег Хо Ши Мина — у последњим данима рата у априлу ’75.
Ужурбано напуштање
Скоро пола века касније, због војног маневра кога чак и благонаклони Си-Ен-Ен описује као „ужурбано напуштање“, председник САД Џозеф Бајден приморан је на покушај да своју јавност увери како им се неславна историја неће поновити. „Нема шансе да ћете видети људе који се евакуишу с крова амбасаде Сједињених Држава у Авганистану“, рекао је. Али није могао да порекне извештаје са лица места који не могу да буду ласкави ни за једну војску, а камоли за ону која се хвали да је најмоћнија на свету.
Та војска, указује портал „Блумберг“, своју је највећу базу и срце своје моћи у Авганистану, аеродром Баграм код Кабула, напустила кришом — без најаве и усред ноћи. „Американци су искључили струју и нестали су“, описује „Блумберг“. Претходно су, наводи се даље, уништили војну опрему коју нису могли да понесу, другу су учинили неупотребљивом — „на пример, напуштени аутомобили и камиони остављени су без кључева“ — а на крају, „само неколико минута након што су Американци отишли, дошли су пљачкаши и разграбили све што је имало било какву вредност“.
Разуме се, материјална је штета ту још и понајмањи проблем; уосталом, како подсећа агенција „Асошијетед прес“, на авганистански рат Америка је у протекле скоро две деценије, по званичним подацима, потрошила „запањујућу суму од 2,26 билиона“ — 2.260 милијарди — долара. Уз све људске жртве и патњу коју није могуће квантификовати.
Самоубилачки план западне Алијансе
Овај пак резултат америчке окупације утолико је поразнији, пре свега по саму Америку, што оно „ужурбано напуштање“ Авганистана — а већ је преко 90 одсто окупационих трупа напустило ту земљу — „коинцидира са огромним територијалним добицима Талибана и растућим страхом од колапса авганистанске владе без америчке војне помоћи“, преноси Си-Ен-Ен. А талибани тврде да већ контролишу 85 одсто територије своје земље.
Рат у Авганистану, упозоравали су Рогозин и Громов у свом тексту у „Њујорк тајмсу“ 2010, представља „тренутак истине за НАТО. Ако Алијанса не испуни свој задатак, узајамне обавезе њених чланица биће поткопане и савез ће изгубити своју моралну основу и разлог свог постојања. А сви јако добро знамо шта се догоди са савезима који постану бесмислени. Рат у Авганистану био је један од главних фактора у колапсу Совјетског Савеза“. Те се стога споменуто „повлачење без победе“ може схватити и као „самоубилачки план“ западне војне Алијансе, опомињали су Рогозин и Громов. Нико их није слушао.
„И тако су Сједињене Државе постале најновија жртва ’гробнице империја‘, попут Велике Британије у 19. веку и бившег Совјетског Савеза ‘80-их година прошлог века“, коментарише ових дана магазин „Форин полиси“. „Што је још чудније, Америка је себе убедила да би могла да успе тамо где сви остали нису.“
Очигледно, била је у заблуди. А нарочита иронија судбине састоји се у томе што се, 10 година после смрти, испоставља да је Осама бин Ладен био у праву — када је у својој чувеној објави рата Америци ‘96, како подсећа „Њујорк тајмс“, (про)рекао да Американци на крају сваког конфликта, по правилу, „пресеку и побегну“. „Бог вам је одузео част кад се повучете и јасно показао вашу слабост и немоћ“, писао је Бин Ладен у својој фатви пре четврт века, наводи „Њујорк тајмс“ и оцењује да бег из Авганистана „не демонстрира само слабост и немоћ“ Америке, већ представља и њену „историјску грешку“. „Теорија одвраћања не почива само на балансу снага, већ и на резервама кредибилитета... Настављамо наш педесетогодишњи низ, од Вијетнама, до Сомалије, до Ирака: у најмању руку, подједнако смо опасни за наше пријатеље, као што смо и за наше непријатеље.“
Освета цивилима
Зашто Америка баш сада, после скоро 20 пуних година, у журби напушта Авганистан? Шта је добила и шта изгубила најдужим ратом у својој историји? И какве ће бити његове глобалне последице?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили генерал-потпуковник у пензији Миломир Миладиновић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије и уредник портала „Факти“ и некадашњи дописник „Вечерњих новости“ из Москве Ђуро Билбија.
Коментаришући изјаву портпаролке Беле куће Џен Псаки, која је рекла да је то био „двадесетогодишњи рат у коме у војном смислу нисмо победили“, генерал Миладиновић повлачи паралелу: „Та изјава подсећа ме на речи Веслија Кларка 1999. године, када је рекао, ’војнички смо се обрукали, али смо се осветили цивилима‘. Резултат америчког рата у Авганистану представља још један доказ да униполарни свет њихове свемоћи више не постоји. Американци више немају могућности да доминирају читавим светом, а журба у којој се сад повлаче, уз истовремено напредовање талибана, показује да чак ни ратове ниског интензитета више не могу да воде с успехом.“
Инкубатор хаоса
С друге стране, подсећајући на историјат јавне и тајне подршке Сједињених Држава различитим оружаним формацијама исламистичких екстремиста — од муџахедина током осамдесетих година прошлог века, преко Ал Каиде (терористичка организација забрањена у Русији), до најсвежијих случајева хеликоптерског пребацивања припадника Даеша (терористичка организација забрањена у Русији) с простора Сирије и Ирака управо у Авганистан — Ђуро Билбија не искључује могућност да САД сад прелазе на стратегију „прављења инкубатора за још већи хаос који ће се онда преливати на бивши совјетски простор у Централној Азији, на Иран и на западне делове Кине. Не сме се искључити могућност постојања тајних планова те врсте. Американци тамо и нису били да би Авганистанцима донели бољи живот, или да би поразили талибане. Њима је Авганистан потребан само као инкубатор нових криза. А подстицај за појачавање кризе на том подручју може управо да буде повлачење Американаца“.
„Управо је због приступа западним деловима Кине и могућности њеног окруживања (с обзиром на то да са истока морским путем могу да јој приђу неометано), Авганистан за Америку био од изузетног стратешког значаја. Оваква врста стратегије њиховим војним повлачењем сад пада у воду,“ објашњава пак генерал Миладиновић.
Обећања талибана
У сваком случају, указује Ђуро Билбија на нову динамику односа која наступа, у Москви су ових дана одржани разговори руских званичника с талибанима — агенција „Тас“ преноси да је њихова делегација саопштила да „талибани неће напасти границу с Таџикистаном, нити ће дозволити да Авганистан буде искоришћен за нападе на Русију“, речено је и да су талибани одлучни да се боре против Исламске државе, док „Вол стрит џурнал“ јавља и да су слична мирољубива и помирљива обећања талибани упутили и Пекингу — али, напомиње „Спутњиков“ саговорник, „Русија се свеједно припрема и за алтернативни сценарио, у коме би талибани почели да подстичу сличне исламистичке покрете на постсовјетском простору Централне Азије“. У том циљу председник Русије Владимир Путин обећао је помоћ суседном Таџикистану, који је чланица Организације уговора о колективној безбедности (ОДКБ), због могућих проблема на његовој граници с Авганистаном.
„Владимир Путин ће пре свега покушати да успостави мир са талибанима и да им помогне у стабилизацији прилика у Авганистану, јер тиме истовремено штити мир на ободима бившег СССР-а, а истовремено и Русију“, напомиње генерал Миладиновић.
„Буду ли талибани искрено одлучили да не буду скривено америчко оружје за дестабилизацију тог простора и ако се определе за изградњу мира у својој земљи, постоји шанса за мирно разрешење ситуације након повлачења Америке. А додатни проблем за САД у овом делу света представља и све веће зближавање Пакистана, који је дуго пружао уточиште талибанима, и Кине. Ипак“, закључује Ђуро Билбија упозорењем, „самим повлачењем америчке војске из Авганистана још није стављена тачка на опасну нестабилност на стратешки важном подручју Централне Азије“.