У каквом су односу препознатљиви Величковићеви радови, суморне и опомињуће фигуре гавранова и Феникс, где се у тим сликама нестајања крије симбол поновног рађања и уздизања из пепела, за Спутњик објашњава историчарка уметности Наташа Кристић, ауторка текста из каталога ове изложбе, који је насловљен „Ефекат Феникс“.
Уз подсећање да је и изложена слика „Простор“ из класичног регистра тема и мотива које Величковић обрађује на својим платнима и да је реч о допуњеном тумачењу његовог дела, Наташа Кристић објашњава како је повезала Величковићевог „палог човека“ са бићем које се поново рађа.
Разорна платна пуна нестајања
„Покушај да се објасни ово платно заснован је на идеји да је сам сликар покушао кроз читав низ циклуса — од којих ова слика припада само једном из тих раних година стваралаштва — да нађе одговор на примарна питања, попут порекла човека и сурове форме агресивности која се непрестано уочава кроз његово деловање на планети. У том смислу, Величковићева платна често реферирају на смрт, на страдање, на пад; зато се увек и доживљавају и тумаче као разорне. На изложбама његових радова видите како се пролазници веома мало задржавају пред таквим платнима, зато што је веома тешко стајати пред том енергијом нестајања. Ја сам покушала да одем корак даље, запитавши се зашто један човек слика на тај начин“, објашњава историчарка уметности и додаје:
„Учинило ми се да је идеја управо у томе да се човеку расветли та разорност коју носи у својој природи и да се врати на то место на ком агресивност почиње, у нади да ће је разумом, свешћу и племенитим потенцијалима избрисати. Да ће престати да чини агресију. Зато је то ефекат Феникса. Величковићеви окоштали скелети у преносном значењу сугеришу и окошталост у мишљењу и делању која на нивоу здравог разума нису оправдана, али се ипак цивилизацијски непрестано понавља: нема дана, а да нема рата и сукоба на планети“, каже Наташа Кристић.
Величковићева концепција сликарства које не пристаје да буде декоративни елемент лишен емоција, узнемиравања и агресивности, дуго је путовала до критике и признања. Он сам говорио је да је одлучио да издржи на том путу, „да не прихватим компромисе са убеђењем да ће једног дана то и бити прихваћено“. Да је био у праву, потврдила су многа висока светска признања, међу њима и француски Орден витеза легије части.
О томе да ли ће време потврђивати актуелност Величковићевог дела, али и опомене које стижу са његових платана, наша саговорница нема дилему:
„Та идеја постаје окосница свима који су разумели поруку: да би човек, уколико се не опамети, могао да уништи сам себе“, закључује историчарка уметности Наташа Кристић.