Петар Мамонов, генијални глумац тишине, био је други Рубљов руског филма

О овом величанственом руском глумцу који је пре неколико дана изгубио битку са короном, Стојановић каже да је неправедно „сведен“ на филмове „Острво“ и „Цар“ редитеља Павела Лунгина, који јесу ударни део каријере Петра Мамонова, али нису и једино изузетно што је глумећи на филму урадио.

„Генерално се у српској кинематографској и општој култури не зна много о Мамонову. Не заборавимо да се српска и београдска публика са његовим улогама срела много раније. Он је радио дебитантски Лунгинов филм кој се звао ’Такси блуз‘. Године 1988. Рашид Нугманов радио је изузетан филм у којем је Мамонов играо, звао се ’Игла‘. Тај је филм био на ФЕСТ-у ’89. године. Дакле, српска и београдска публика имале су прилику да његове глумачке наступе гледају у континуитету и створе суд о једном од најфеноменалнијих глумаца руске филмске сцене. С пуно разлога можемо да кажемо да је круна његове каријере његова сарадња са Павелом Лунгином, с којим је урадио неколико филмова и оно што је Анатолиј Солоњицин био за Андреја Тарковског, ја бих рекао да је Мамонов за Павела Лунгина“, каже Стојановић.

Према речима овог филмског критичара, реч је о глумцу непоновљивог сензибилитета, препознатљивом по испосничком лицу, особеном по успелим глумачким метаморфозама.

„Мамонов је као глумац бриљирао у сваком филму у којем је играо. Али не заборавимо да је он био један од најсвестранијих руских уметника и да је припадао културом задојеној генерацији којој није било страно да има и рок музику. Био је и један од оснивач легендарне рок групе ’Звуки му‘, њен текстописац и фронтмен. Мамонов је уз Вјачеслава Бутусова, који је био вођа совјетског састава ’Наутилус помпилиус‘, био паралелна појава британском ’new wave-у‘. Дакле, руска култура је била толико динамична, слојевита, вибрантна и уопште није каскала за западним родоначелницима прогресивног културног израза. Ако пођемо од премисе да је Виктор Цој био конститутивни оквир у којем се дефинисао и стратегијски осмишљавао руски рок, онда је Мамонов са бендом ’Звуки му‘ по својој ексцентричности, убојитим сценским наступима, егзибиционизму и ониричности један од водећих гуруа руске музике“, подсећа Стојановић.

Мамонов је, напомиње наш саговорник, имао и запажену позоришну каријеру. Међу представама које су биле нека врста позоришне егзибиције, посебно се издваја „Чоколадни Пушкин“.

„Био је личност огромне креативне енергије, величанствен глумац, рекао бих мало поновљив у руском филму. Његовом смрћу изгубила је не само руска, већ и светска кинематографија у целини“, каже Стојановић.

За великог руског глумца улога у Лунгиновом филму „Острво“ значајна је не само због антологијских сцена у којима доминира његово испосничко лице, већ и по томе што се и сам његов живот умногоме поклопио са ликом свештеника из филма „Острво“.

„Негде је та улога саобразна са његовим животом. Вечито у глади за новим спознајама, то је човек који је цео живот био у трансформацијама: оне су биле његов стваралачки кредо. Био је у вечитом тражењу. Он који је рођен 1951. године, никада се није уморио и зауставио и чини се да је његов изолационизам само један од начина и путева ка властитој самоспознаји и спознаји уопште. То не би требало да чуди ако мало боље погледамо лик и дело овог фантастичног глумца. Ако кажемо глумца, чини ми се да га неправедно смештамо у уске оквире једног позива. Мислим да је уметничка плуралност ретка у европској култури, а управо по њој се издваја Петар Мамонов.“

Стојановић каже да иако његови филмови по квантитету можда нису једнаки европским каријерама, они свакако јесу упечатљиви.

„Мамонов је за тридесет година каријере снимио око петнаест филмова, у којима је исказао фантастичан глумачки нерв какав је имао мало који руски глумац. Трагично је како мало знамо о руским глумачким нараштајима какви су Владимир Марков или Данил Стракхов, који су светски заживели као осведочени таленти. Мислим да Мамонов, и то не само поводом смрти, заслужује критички приказ као једна од најособенијих личности модерне руске културе“, сматра филмски критичар.

Повлачећи паралелу између главних улога у култном остварењу „Андреј Рубљов“ и филму „Острво“, Стојановић као главно заједничко својство истиче то што главни протагонисти у њима не говоре много.

„Реч је о својеврсном говору тишине. У руском филму новијег доба уочљива је фантастична визуелна култура. ’Острво‘ је филм запањујуће визуелне културе и један од најбољих филмова тишине, филмова мистике који је настао на европском тлу последњих неколико деценија. Верујем да је то саобразно тој некој контури филма, идеји метафизичког изолационизма који је пут ка свестраности. Мамонов је тишину морао да изабере као глумачки манир. Тишина руских филмова је понекад много убојитија од многих филмова дијалога које је руска кинематографија дала последњих деценија“, закључује Мирољуб Стојановић.