Уз дужно поштовање Каирату, али зна се шта у европском фудбалу значи помен имена Црвене звезде у односу на Казахстанце, који су доласком олигарха почели да улажу десетине милиона евра и с тим су стигли и резултати.
Лав, Канте, све то добро звучи. Звучи застрашујуће, али само на прву лопту. Нити је то онај Вагнер Лав којег познаваоци фудбала памте са разбојним кикицама, час плавим, час црвеним док је са Красићем освајао титуле у Русији, јер сада има 37 година, нити је овај други Нголо Канте који господари средином терена. Овај је из Гвинеје и нападач је, али му треба одати признање јер је одрадио свој посао у 24. минуту када је дао гол Звезди.
Свако ко прати и познаје фудбал, могао је да „намирише“ да нешто не штима у редовима тима који води Дејан Станковић. Видело се против Војводине на премијери нове сезоне Суперлиге у којој див с Маракане јури пету у низу.
„Саплела“ се Звезде, већ ту је приказано прво бледо издање и безидејна игра, па су дешавања у Алматију показала да је екипи неопходна шок-терапија за идућу среду.
„Мотори“ екипе – Катаи, Бен, Иванић, Крстичић, као и Саного који је задужен за уношење мира на средини терена и „разбијање“ противничких напада, нису личили на себе.
Магико је неретко преузимао одговорност, покушавао да вансеријским потезом донесе превагу на терену, али је после једног или два добра потеза, обично уследила аматерска реализација.
Крстичић чија су „плућа“ досад била највећа снага, сада је деловао као да дише на „шкрге“, прерано је остао без кисеоника, док је Иванић остао без идеје.
Разочаравајуће и поражавајуће, баш као и безидејна игра Звезде у Алматију.
Погрешио је Станковић што није почео с темпераментним Габонцем Кангом, какав год да је, он је „виолина“ ове екипе. Закаснио је Деки с изменом...
По ко зна који пут је пропао и „Станковићев експеримент“ са Павковом. Код Милојевића је бар био „џокер“ и знао је шта треба да ради, док га Станковић бацањем у ватру од првог минута, затим извођењем на полувремену „убија“.
И себе и њега!
Шта тек рећи за Француза Дионија који је ушао уместо Павкова и који за 45 минута није видео где је гол?! Све време је био окренут леђима новајлија из Анжеа.
Вероватно се сад у Звезди моле да на крају испадне бар просечан нападач...
И? Црна звездо, шта ћемо сад? Времена за „веће резове“ нема. Реванш куца на врата, а правило гола у гостима, које је било Звездин заштитни знак претходних година у квалификацијама је укинуто, што значи да Станковићеви ученици морају да победе са два гола разлике.
Јасно је да све приказано у Казахстану није довољно ни да се „у хендикепу“ победи слабији ривал од Каирата, а исто тако је јасно да Станковићу треба „чаробни штапић“ да тргне екипу из летаргије у коју је упала.
Мистерија је и шта се дешава са Милошем Дегенеком, којег нема од старта сезоне, а новајлији Драговићу који је стигао из Леверкузена је очајнички потребан још један „стуб“ одбране испред Борјановог гола.
Играчи на терену делују уморно, нема креације која је красила овај тим, нема продора по боковима, нема оне дрскости и енергије којом су претрчавани и надигравани јачи и већи ривали.
И то ме плаши, а брине сасвим сигурно све оне којима је црвено-бела боја у срцу.
Време овога пута не ради за Звезду, већ је њен непријатељ, а Станковић је сасвим сигурно под највећим притиском откако је као тренер стигао на Маракану.
Велики проблем је и што на стадиону „Рајко Митић“ у реваншу неће бити навијача, већ ће због казне коју Звезда одрађује с меча са Миланом, на трибинама моћи да се нађу деца до 14 година.
Сви врло добро знамо да су са „Делијама“ чуда могућа...
Ипак, јасно је је Звезди потребно мало чудо да се тргне из летаргије како би јој се поновио 7. новембар 2018. године и „Павковдан“ када је нокаутиран Ливерпул.
Каират није Ливерпул, али ниjе Звезда није била Звезда на самом крају Европе, 4.500 километара од куће.
Далеко било, само да не буде симболике....