Влада Србије је ових дана донела Уредбу о условима, начину и поступку за давања пољопривредног земљишта у државној својини на коришћење у непољопривредне сврхе. Суштински циљ њеног доношења је да се повећају површине које се могу користити за производњу енергије из обновљивих извора — ветра и сунца, каже за Спутњик вршилац дужности директора Управе за пољопривредно земљиште при Министарству пољопривреде Бранко Лакић.
Ветрењаче и соларни панели на пољопривредном земљишту
Ту се, како напомиње, мисли на постављање опреме за производњу енергије од ветра, као и соларних панела, са пратећом инфраструктуром.
„Друга намена за коју може да се користи пољопривредно земљиште у државној својини у непољопривредне сврхе јесте извођење радова на експлоатацији минералних сировина — глине, шљунка, песка, камена. Ради се о грађевинским материјалима и оном од чега се производе грађевински материјали са циљем стварања конкурентније привреде, пре свега грађевине која се заснива на коришћењу ових материјала“, напомиње саговорник Спутњика.
Државно пољопривредно земљиште ће, како додаје, моћи да се користи и за обављање делатности које су везане за изградњу објеката од значаја за Републику Србију. Углавном је реч о инфраструктурним пројектима — коридорима, ауто-путевима, железници и другим који су јавне намене. Државно земљиште ће привремено бити коришћено за реализацију тих пројеката, на пример, за постављање контејнера за смештај радника, за паркинг за грађевинске машине, бетонске базе...
Само необрадиво земљиште и оно лошијег квалитета
„Уговор се закључује максимално на 30 година и оно што је значајно је да за све ове намене може да послужи само пољопривредно земљиште лошијег квалитета. Реч је о пашњацима, мочварама, земљишту које се не обрађује, а од обрадивог земљишта може да се користити само њива, односно ливада шесте, седме и осме катастарске класе“, прецизирао је Лакић.
Он напомиње да је јавно надметање једини начин помоћу кога инвеститор, било физичко или правно лице, може доћи до овог земљишта. Уговор о коришћењу се искључиво закључује са понуђачем који је доставио највећу понуду на јавном надметању, које се одржава искључиво дигиталним путем, односно посредством апликације која већ постоји и користи се за одржавање лицитација за издавање државног земљишта у пољопривредне сврхе.
Поступак је, истиче Лекић, потпуно транспарентан, земљиште које ће бити предмет надметања одређује се годишњим програмом заштите и уређења државног пољопривредног земљишта који се доноси на подручју локалне самоуправе.
Процедура и почетна цена
Заинтересовани инвеститор подноси писмо о намерама јединици локалне самоуправе, која проверава да ли су испуњени сви услови да то земљиште уђе у годишњи програм, на који сагласност даје Министарство пољопривреде, односно Управа за пољопривредно земљиште. Она проверава да ли су испуњени сви услови, између осталог и да земљиште није предмет реституције по било ком основу, напомиње наш саговорник.
Цена земљишта се обрачунава по хектару површине, па и ако неко у закуп узима мању површину од хектара.
„Почетна цена је петоструки износ просечне цене државног пољопривредног земљишта у Србији, које се нуди у закуп за производњу енергије из обновљивих извора. По садашњим ценама, почетна ће бити око 125.000 динара по хектару годишње. За коришћење земљишта за ископ минералних сировина почетна цена је тридесетоструки износ просечне цене у Србији, што је нешто око 760.000 динара по хектару годишње“, истиче наш саговорник.
На питање колико је уопште пољопривредног земљишта у Србији у државној својини, он каже да је у годишњим програмима зa 2020-2021. годину опредељено укупно 416.000 хектара, колико је држава пописала.
Две трећине под пашњацима и ливадама
Од тога, у закупу је укупно око 280.000 хектара. Од 136.000 хектара који нису под закупом, 51, 6 одсто чине пашњаци, а ливаде 13,3 одсто. Они чине две трећине земљишта које је углавном у брдско-планинским пределима које најчешће није економски исплативо користити, с обзиром на њихову удаљеност од пољопривредних газдинстава и људима се не исплати да га узимају у закуп, објашњава Лакић.
Он сматра да не треба очекивати да ће неке значајније површине бити предмет интересовања инвеститора. Оно што ће њих занимати је земљиште које се налази близу енергетске инфраструктуре, ако говоримо о соларним панелима које нема смисла подизати ако у близини нема далековода снаге јаче од 110 киловата.
„Соларни панели очекује се да буду у деловима Србије где има највише сунчаних дана, а то је пре свега јужна Србија, око Лесковца и јужније ка Врању. Може бити интересантна и Неготинска крајина, односно источна Србија, где такође има више сунчаних дана него у неким другим деловима земље“, напомиње в.д. директора Управе за пољопривредно земљиште.
Обавезе инвеститора
Он је указао и на то да инвеститор има обавезу да земљиште врати у пређашње стање, због чега пре закључења самог уговора мора да изради пројекат рекултивације, односно санације пољопривредног земљишта. Уз то мора 30 одсто средстава неопходних за рекултивацију земљишта да депонује на рачун Министарства пољопривреде пре закључења уговора, а остатак од 70 одсто најкасније пет година пре истека уговора.
Уколико је реч о земљишту које се закупљује за ископ минералних сировина, посао се мора обављати у складу са прописима у рударству и енергетици и оним о заштити животне средине. Исто важи и за постављање сунчаних панела и ветрењача, јер могу да имају штетан утицај на поједине животињске врсте, истакао је Лекић за Спутњик.