Прави шок је изазвала вест да је велики заљубљеник у кошарку, дугогодишњи тренер млађих категорија и дипломирани педагог напустио овоземаљски свет.
Кајгановић је тренерским послом почео да се бави као веома млад, од 2006. до 2009. године је радио у млађим категоријама клубова у Прокупљу, наставио је као асистент у првом тиму и главни тренер у школи кошарке, а затим је био и први тренер јуниорског тима.
У сезони 2011/12 са дечацима из Прокупља остварио је највећи успех у историји, пласманом у најквалитетнију лигу за дај узраст, да би се после рада у КК Прокупље определио за прелазак у КК Топличанин, такође из свог родног града Прокупља.
У каснијим годинама је радио у Нишу, у ОКК Нибак, био је и селектор у млађим категоријама репрезентације Региона источне Србије, две сезоне је провео у Кини, а потом се вратио у Ниш где је радио у екипи ОКК Константин.
Ипак, најдубљи траг је оставио у свом Прокупљу, о чему сведочи и исповест једне од његових некадашњих пуленки, Милене Ивановић.
„Девојчице су сувише девојчице да би играле на Кошаркашком. Једна седа мудра глава са врцавим погледом нас чека, овог пута покрај њега је и један младић. „Чика“ или често и „дека Томица“ и увек насмејани Вељко, а касније „Кајга“. „Ајмо испод коша, у врсту!“. Тако је почело.
Да ли је њима било занимљиво са нама? – То ће остати тајна, мада не знам случај да се тренери туку како би преузели женску екипу. Међутим, ми смо поред њих осећале задовољство.
Од првог минута озбиљно. Од старта посвећено. Знате, неко нема ту могућност да воли. Многи нису у стању да спознају љубав. А Кајга, он је некако умео да ту љубав доведе до луцидности, да је несебично дода и сачека да се други уиграју. Он је умео да ту љубав артикулише и спроведе у акцију. Кад мало боље размислим, за њега кошарка уопште није ни била игра. То је више неко витештво под обручима, или каква интелектуална вештина. Уметност са потпором озбиљне науке, али игра свакако не. Ко год је имао прилику да се и једном „очеше“ о њега остао би недоречен и запањен знањем које поседује.
Господско надметање. То је Кајга. Човек који сваки корак прави достојанствено и одмерено. На терену или ван аут линије. Помислили бисте да је немогуће направити екипу без примеса псовки и простаклука, али он је то знао, он је умео. А ми, ми смо веровали у то што ради јер нам није оставио другог избора.
Кажу да је млад човек као восак, у какав га калуп метнеш, такав човек од њега испадне.
Коуч, хвала!
Хвала што си био део нашег калупа.
Хвала на свему и што смо ти рекли и што нисмо.
Хвала за сву децу и све тинејџере у које си уткао део себе и на које си пренео љубав према кошарци.
Коуч, оставио си нам бол, ти, који си нам увек доносио смех. Велика је празнина Коуч! Нема зоне данас Коуч, сузе надиру са свих страна, а ми смо практично немоћни!
Зашто овога пута ниси могао да успориш темпо...
Видимо се на неком бољем месту, да бацимо неки круг око Хисара, евентуално да заједно избројимо степенице до Савићевог споменика.
Остаје рупа Коуч, нема ко да преузме!“, навела је Ивановићева.
Уз тренерски посао, Кајгановић је остао веран и игри на терену – рано је окончао своју играчку каријеру, али је био редован на прокупачким теренима за баскет где је одушевљавао и саиграче и ривале луцидним потезима, прецизним шутем и кошаркашком интелигенцијом која није могла да буде поражена.
Давао је и надимке – аутор текста је прозван „Мирзом“, према некадашњем босанскохерцеговачком кошаркашу Мирзи Телетовићу, специјалисти у шуту за три поена.
Кајгановић је своје кошаркашко знање делио и са колегама, годинама је радио за Синерџи, систем кошаркашких анализа који помаже тренерима у припремању утакмица и скаутирању играча.
Нажалост, кратка и тешка болест је прокупачкој, али и српској кошарци одузела један велики тренерски таленат, човека који је у будућности могао много тога да пружи земљи кошарке, али и да ужива у ономе што је највише волео – кошарци.
Слава му!