Обелоданио ју је председник Србије Александар Вучић и какао је сам рекао, то неће бити једина која финансијски треба да подстакне рађање.
Да нам је демографска слика лоша није непознаница, али су лампицу за аларм упалили никад гори подаци него они с краја прошле године. Како је тада у интервјуу Спутњику изјавио министар за бригу о породици Ратко Дмитровић, који припрема и нову стратегију, број умрлих је повећан за 3,5 одсто, а број новорођених је смањен за 1,5 одсто, што значи да је Србија у 2020, када само гледамо однос наталитета и морталитета, изгубила 44.000 људи — град величине Пожаревца или Сомбора.
Нова стратегија за стари проблем наталитета
Према подацима Републичког завода за статистику, у јануару 2020. Србија је имала мање од седам милиона становника и пала је испод те цифре после 52 године.
Зато не чуди ни акција Министарства на изради нове стратегије, ни предлог председника државе да се једнократна помоћ за свако новорођенче са садашњих 100.000 динара повећа на чак 5.000 евра.
Једнократна помоћ за свако новорођенче са садашњих 100.000 динара била би повећа на 5.000 евра.
CC0 / Pixabay /
Према недавној најави Дмитровића, ускоро би требало очекивати и измене и допуне Закона о финансијској подршци породицама са децом који је усвојен 2018. године и већ је био на поправном, али не у оној мери у којој су очекивале организације које се баве питањем родитељства.
Према штурим најавама, измене ће ићи у правцу помоћи трудницама и породиљама, а предвиђени су и већи износи за децу.
Чланица Управног одбора удружења „Родитељ“ Драгана Соћанин каже за Спутњик да 15 година, колико оно постоји, исто толико и указује на једну исту ствар — да категорија жена које су у репродуктивном периоду и планирају трудноћу, труднице су или породиље, мора да буде максимално заштићена, не нужно финансијски, него на многе друге начине.
Жмури се на дискриминацију жена
„Дозвољава се и жмури се на то да жене буду дискриминисане већ током разговора за посао. Дозвољава се и да послодавци пролазе некажњено када питају жене да ли планирају породицу, да ли је имају, да ли ће изостајати с посла. Онда жене добију неке уговоре који нису они о раду, који јој онемогућавају да уопште узме породиљско, односно трудничко боловање“, истиче наша саговорница.
Послодавци пролазе некажњено када питају жене да ли планирају породицу
© AP Photo / Darko Vojinovic
Проблем је и што се најчешће половина плате исплаћује на руке запослене, а половина је регуларно пријављена, као и то што се за обрачун накнаде за породиљско одсуство узима просек у последњих 18 месеци. Тако се деси да та накнада буде тек 20 одсто плате, па чак и мање, истиче Соћанинова.
„Ниједној жени, ни њеној породици ни 5.000 евра неће значити уколико она нема економску стабилност и гарантовану накнаду своје плате коју је стварно и реално раније имала. И неће јој значити никаква једнократна помоћ уколико се држава не побрине да жене генерално, а посебно оне у репродуктивном периоду, буду заштићене од почетка. То значи да она има пуну плату, да је пријављена од самог почетка и тада није битно када ће остати трудна. Тек онда ће се наталитет повећати“, уверена је она.
Креветац и колица нису одлучујући
То што ће бити набављен креветац, ауто-седиште за бебе, колица, неће бити одлучујуће да се жена лако определи да роди и друго дете. Ту ми падамо на наталитету, не на првом детету, него на одлуци да имамо друго, јасна је представница удружења „Родитељ“.
Када је 2018. године донета Стратегија за подстицање рађања, просечан број рођене деце по жени у Србији износио је 1,48, а да бисмо се обнављали као народ и држава, тај индекс би требало да износи 2,1. Народски речено, свака жена би требало да роди најмање двоје деце да бисмо имали просту репродукцију. Изнад тог броја је већ реч о демографском опоравку.
Далеко од зелене гране
Након што је 2019. стопа родности скочила са 1,48 на 1,52, прошле године, обележене пандемијом, склопљено је 10.000 бракова мање и опет је смањен просечан број деце по једној жени, што је Србију удаљило од решавања проблема наталитета.
Зато Соћанинова каже да је за одлуку жене да поново роди најбитнија економска стабилност.
„Ако имамо негативно искуство са првим дететом — останемо без посла, без плате, накнаде, реално, која би се жена одлучила да кроз тај пакао поново прође. Многе жене се не враћају на посао са породиљског баш због таквих уговора који јој не омогућавају стабилност“, објашњава саговорница Спутњика, али и додаје да је осим тога неопходно и психолошко растерећење.
За снижавање свакодневне цене родитељства важан је и сет мера које нису везане за финансије
CC0 / Pixabay /
За одлуку о рађању, дугорочно гледано, битни су потези који родитељима омогућавају лакше одгајање детета, од вртића и школовања, до флексибилнијих услова послодавца када је радно време у питању.
„То је сет мера које нису нужно везане за финансије, али је за снижавање свакодневне цене родитељства јако важно да ви не морате да бринете о неким основним стварима на дневном нивоу. Онда ћемо се лако одлучити и за дуго и за треће дете, јер знамо да систем функционише и да нас као родитеље подржава“, истиче Соћанинова.
Потребно село да се одгаји дете
По њеној оцени, то сада не видимо и стално се вртимо у зачараном кругу. Када се мајка не врати на посао после породиљског, она не може да упише дете у вртић јер не ради и није на листи приоритета.
„Искључиво финансијска подршка неће решити проблем наталитета, нити ће решити неке проблеме родитеља због којих они имају све мање капацитета за родитељство, зато што је психолошка цена изузетно висока. Једнократне мере су увек добродошле, јер наравно да се повећава трошак са повећањем деце у породици. Али то није, стратешки гледано, решење на дуге стазе.“
Своје место, како сматра, у томе имају и локалне самоуправе које морају да прате потребе својих суграђана, родитеља и да одговарају на њих.
Заједница у то мора да буде укључена и није довољно да држава само дâ паре. Ништа није тачније од афричке пословице да је потребно село да се одгаји дете, закључила је Соћанинова за Спутњик.