Америци треба оно што је урадио високи представник Валентин Инцко, када је наметнуо закон о забрани негирања геноцида у Сребреници, сматра Билбија, уредник портала „Факти“.
Он додаје да Инцко, који је све време свог мандата био у функцији старијег брата елите у Сарајеву, овај потез није урадио персонално, него је био само прст преко ког је неко притиснуто дугме за оно што се већ извесно време спрема.
Ради јачег утиска, примећује новинар, све је изведено дан после гласања о руско-кинеском нацрту резолуције и на дан кад је Аустроугарска поставила ултиматум Србији 1914, што све носи одређену симболичну поруку.
Међутим, Република Српска и са окрњеним дејтонским ингеренцијама има правни и политички простор за контраигру, а то је пре свега скупштина и јединство политичких лидера и странака постигнуто око предложених нацрта закона.
„Сарајево и они који играју ову игру, суочиће се са српским блоком који је збио редове. Српска има право да доноси своје законе, мада тешко могу да замислим да неко из РС може да издејствује хапшење Изетбеговића, Комшића, Бисере Турковић“, каже Билбија, имајући на уму да један од нацрта закона предвиђа кажњавање казном затвора оних који устврде да је Српска геноцидна творевина.
Криза ће потрајати
По његовој оцени, супротстављање „Инцковом закону“ показује да је у БиХ у току својеврсно мачевање које су испровоцирали противници Српске, изазвавши кризу која ће потрајати, јер проблеми попут овог не могу се брзо решити.
На питање није ли иза Инцковог потеза намера да се испровоцира оштар одговор Српске како би се потом Срби оптужили да подривају темеље БиХ, он каже да је могуће да је то била нечија намера од почетка. Међутим, Билбија сматра да је Српска давно требало да донесе закон којим би заштитила свој углед и без Инцковог наметања као повода.
Пат позиција
Професор Ненад Кецмановић сматра да новонасталу ситуацију у БиХ после Инцковог наметања закона треба ставити у шири контекст који почиње доласком Џозефа Бајдена на власт у САД и његовим враћањем незавршеним пословима на Балкану.
„Један од праваца те посттрамповске политике је обједињавање Европе и Америке, а ово што се у БиХ догађа, укључујући Инцков закон, јесте део те приче“, каже Кецмановић , уз напомену да је реч и о америчком одговору Русији и Кини које су Савету безбедности понудиле компромисно решење, али су западне силе то глатко одбиле.
Резултат је пат позиција у БиХ, а како каже Кецмановић, добро је да председник Србије Александар Вучић помирљивом реториком и низом иницијатива покушава да смири страсти.
„Међутим, без обзира што такав приступ Вучића поздрављају и у ЕУ, приближавамо се ситуацији кад је време да се партнер који све одбија, стави на своје место: да се каже да кад се разговара о БиХ, у њој постоји половина територије — Република Српска са којом Србија нема никаквих проблема, него сарађује боље него икад. Нема проблема ни што се тиче Федерације БиХ. Ради се само о кантону Сарајево и још три и по кантона. Они имају неку нереалну представу о себи као да су они цела Босна и да су много важнији него што јесу. Ако Србија сарађује и са Српском и са Херцег Босном, испада као да се овима повлађује у тој илузији да су они много важни. Питање докле ће то више имати смисла“, образлаже професор. Он верује да ће се ситуација решити у координацији са спољним фактором, која ће се дешавати ван јавне сфере.
Ништа није решено док све није решено
Према речима Билбије, на Балкану све функционише по правилу да ништа није решено док све није решено.
„Све се отворило и све је у игри. Американци су с наметањем Кристијана Шмита вратили ствари на ситуацију кад је својевремено Алија Изетбеговић дао сагласност на Кутиљеров план, а онда преко амбасадора Ворена Цимермана ту сагласност повукао и то је био увод у рат. Надам се да ово није увод у рат, али је несумњиво да ће уследити читав низ политичких битака. Јер Шмит не долази само да би решио хрватско питање у БиХ, како кажу, него се ради о покушају да Запад оперативно запоседне БиХ, а то не може без покоравања Срба, без даљег напада на РС и њен дејтонски статус. И ово са Инцковим тзв. законом је у функцији стварања претпоставки да се Српска може даље развлашћивати и да се може довести у питање и њен статус, као геноцидне творевине. Али пошто Српска добро зна који то све ветрови, чији и због чега дувају, имамо отпор који је ујединио целу политичку елиту у Бањалуци“, наводи наш саговорник.
Хоће да избаце Русију и Кину с Балкана
Он додаје да је још један циљ твораца хаоса упереног против Српске и српског фактора на целом Балкану да се Русија и Кина трајно избаце с Балкана.
„Али ко хоће контролу на Балкану без Русије, мора да покори Српску, а форма је изабрана кроз запушавање уста преко тзв. геноцида, детронизовање РС, а не бих искључио могућност да дође до персоналног напада на Додика. То би значило даљи напад на спољнополитички курс Србије и њену независност. Догађаји који су у перспективи нису нимало наивни и без ризика“, упозорава Билбија. Он се ипак нада да ће отрежњење и за Сарајево и за њихове западне покровитеље донети блокада заједничких институција у БиХ, а још више одлука Бањалуке да донесе два закона која се тичу заштите угледа Српске и непримењивања Инцковог закона.