Олимпијски комитет Србије уложио је приговор, можда и закаснело реаговао, нису се ни други званични органи претргли са протестима, али чак и да је предузета агилнија кампања резултат би највероватније био исти.
Тако је од некада јединственог, Југословенског олимпијског комитета, настао и седми - засебни. Иначе, Међународни олимпијски комитет који има више чланица него Уједињене нације, током историје тражио је модалитете да омогући свим спортистима учешће на Играма.
Зато се, на пример, немачки Сар који се налазио под француском управом, појавио самостално на Олимпијади 1952. године.
Тек накнадно су прикључени немачком тиму. Председник Комитета Томас Бах прогласио победом спорта то што ће, коначно, спортисти са Косова моћи да наступају.
Највише се истицао случај џудисткиње Мајлинде Кељменди.
Она је оправдала очекивања и у Рију освојила злато. И на садашњим Играма у Токију џудисткиње са Косова освојиле су два злата.
Америка и ЕУ поздравили одлуку
Ипак, упркос Баховим образложењима, бејасмо сведоци како је политика директно умешала своје прсте у доношење ове одлуке.
И Стејт дипартмент и Европска унија поздрављали су овакво решење, јер су мислили да је то важан корак у процесу легитимизације статуса лажне државе Косово у међународним односима, те да ће им тако отворити пут ка осталим међународним организацијама.
За Међународни олимпијски комитет (МОК) проблем је у томе што, ако се користи аргументација Баха, онда би у чланство требало примити и остале територије са спорним статусом, а то може да се претвори у свашта.
Пре свега на политичком плану. Јер, зашто онда и спортисти из Абхазије или Јужне Осетије немају исту могућност као Мајлинда Кељменди? Зашто неки спортисти остају заточеници политике и замрзнутих територијалних конфликата?
Бронза Србину – за Угарску
Када је о Србији реч, треба истаћи како је краљ Александар Обреновић присуствовао отварању Игара у Атини 1896. године.
Момчило Тапавица, Србин из Надаља освојио је бронзу у тенису, али је наступао за репрезентацију Угарске.
Под заставом Србије такмичари први пут наступају у Стокхолму 1912. године, у дисциплинама трчање на сто метара и маратон.
Легенда каже да смо требали имати још једног маратонца који се квалификовао, али му је краљ Петар ускратио средства за пут оценивши да нас не може на прави начин предатављати.
Можда је истина, можда само легенда. Истина је у сваком случају да се некада више пазило кога шаљемо у свет да нас репрезентује.
Данас живимо према неким другачијим мерилима. Углавном, када се говори о Србији на Олимпијским играма, традиција је дуга и значајна. И на ту дугу традицију треба увек подсећати.
Није све у медаљама. Нити је све у пријему Косова у олимпијску породицу. Али, поставља се питање: а шта да раде наши такмичари ако дође до сусрета на татамију са косовским?