Кустурица: Мислио сам, ако Хандке добије Нобелову награду, никада не бисмо смели да признамо Косово

Ја сам у једном тренутку помислио: ако он добије Нобелову награду, једино што ми не смемо никад да урадимо је да признамо Косово, каже Емир Кустурица, поводом своје књиге „Аутобиографија о Хандкеу“.

На питање да ли се може говорити о извесној сличности са аустријским писцем, пре свега у тежњи ка слободи, али и примљеној порцији удараца која уз то иде – славни редитељ кратко одговара:

„Ја више личим на Хајдук Вељка.“

С уверењем да нема боље приче о себи од оне коју причамо о другима, прослављени редитељ своје ново четврто прозно дело посвећује аустријском нобеловцу, истичући у први план све оно што га је учинило јединственом и особеном књижевном личношћу.

„У књизи говорим о човеку који проистиче из највеће традиције европске књижевности, романтичарске, а касније и модерне и постмодерне, које је он одбацио својим неконвенционалним језиком. Тај језик није имао широку публику, али је Хандке као појава имао огромну публику зато што је био једина копча са седамдесетим годинама, временом када се свет бунио и имао право гласа. Ми данас живимо у времену апсолутне експлоатације и губитка позиције оних који треба да нам буду параметри“, објашњава Кустурица.

„Мислим да је Хандке по свом психолошком профилу и по својој моралности човек који у сваком погледу завређује много, не само моју књигу. А она је испресецана мојим путовањем и боравком у Стокхолму, са фиксацијом која је симболички представила Хандкеов живот. Замишљао сам га као човека који прелази оне затегнуте сајле као маестро еквилибријум, као неког ко - у време кад не можемо да га нађемо телефоном или преко других - заправо наступа у фраку и са летвом којом одржава равнотежу. Његов живот изван литературе био је ход по жици, будући да је остао хришћнин који се на нашем случају показао као неко ко је у стању да се жртвује за правдољубље. Међутим, у Хандкеовом случају богатство и распон његовог експеримента је тема моје књиге и утолико сам помислио да би најбоље било да се зове „Аутобиографија о Хандкеу“, иако постоји чувена „Аутобиографија о другима“.

Уверење да је Хандке истинска копча са побуњеним светом који има право гласа, Кустурица појачава ставом да је управо аустријски нобеловац један од књижевника који маше том усамљеном заставом из седамдесетих.

„ Он никад није дозвољавао да га прогута тржиште, никад није чинио уступке тржишту али видите како успева та јединствена судбина да привуче на себе пажњу: чак и ако знамо да је био на нашој, српској страни, он је ипак добио Нобелову награду. Хандке је ходочасник, у мојој књизи он се зове Петар апостол спелеолог. Зато што апостолски делује, али то деловање није смештено између великих догађаја и тема. То је писац који је од сплитског чистача ципела правио свеца, а од своје посете Скопљу кад је видео оне бројне капе – направио је читаву симфонију… Хандке нам је указао на тај занемарени свет и, како је сам рекао на додели Нобелове награде, на то да је усхићење највећа људска моћ.“

Редитељ открива да је управо у збиру тих и таквих импресија које је Хандке оставио на њега направио ову књигу.

Кустурица потврђује да су побуна, правдољубље и жртвовање кључне речи које су га трајно повезале не само са Хандкеом, него са свим људима са тим својствима.

„У Стокхолму се догодила победа, велика, јер је награда доказ невиности његове душе. Иако је конзервативни хришћанин, Хандке је много експерименталнији од Бернхарта којег слави друга Србија, а који је добар зато што изводи доказе да у забитима Аустрије још увек постоје нацисти. Хандке је говорио много универзалнијим језиком па је тако нелогично да није постао гуру друге Србије него неко други који је очигледно програмски фокусиран на то да се докаже да су Алексинац и Јагодина једнако што и Албах или нека друга забит у којој се развија фашизам. Ако постоји слободан човек данас то је Петер Хандке“, недвосмислен је Кустурица.