Србија лежи на води, а лети и даље несташице

С водом кубуре пре свега приградска насеља око Београда, Новог Сада, Чачак, Пожега, Топола... Због чињенице да Србија спада међу земље најбогатије водним ресурсима, грађани се питају како је могуће да се свакога лета суочавамо са несташицама воде у појединим градовима. У Београдском водоводу кажу да је потрошња у ободним насељима два до три пута већа у току лета. Добар број села је упућен на пољопривредну производњу од чега живе, али и добар број Београђана на пијацама купује оно што произведу у Сланцима, Великом Селу, Ритопеку, Заклопачи, Гроцкој…

Стручни сарадник за сарадњу са представницима медија и маркетинг у „Београдском водоводу и канализацији“ Јелена Пронић каже за Спутњик да престоница у којој живи више од трећине становништва Србије, има стабилан систем снабдевања, није било и неће бити несташица воде, ни рестрикција.

А то значи да се ради максималним капацитетом, да се производи 6.700 литара воде у секунди и да је попуњеност резервоара 80 одсто, као отприлике у зимском периоду. Она напомиње да је реч о пијаћој води која је законом дефинисана као вода намењена за пиће, за одржавање личне хигијене и за одржавање домаћинстава.

Другим речима, када се вода из Београдског водовода користи за заливање баште, дворишта, воћа, пуњење базена, реч је о ненаменском трошењу пијаће воде. Која је онда алтернатива приградских насеља која живе од пољопривреде и износе производе на пијацу, ако вода из сопствених бунара за заливање није довољна?

„У развијеним европским земљама пољопривредно земљиште се нигде не залива пијаћом водом. То је могуће или из бунарске воде, или из развијеног система канала за наводњавање. У Војводини где има највише усева, не заливају их пијаћом водом из локалних водова“, констатује наша саговорница.

С обзиром на стање канала за наводњавање у Србији, не чуди када пољопривредници надомак градова посегну за пијаћом водом из градског водовода. Према подацима Републичког завода за статистику, током 2020. године у Републици Србији наводњавано је 52.400 хектара пољопривредних површина. Када се узме у обзир да се у Србији користи 3,4 милиона обрадивог пољопривредног земљишта, јасно је зашто смо на дну европске лествице по том питању.

Још када се томе дода податак да Београд има једну од најјефтинијих вода у Европи, која стаје 59,46 динара по кубном метру, што је вишеструко јефтиније него у Европи, где се становницима никако не исплати да пијаћу воду користе за друге намене, не чуди зашто се она код нас троши „ненаменски“.

Описујући стање са водоснабдевањем у Београду, Пронићева каже да је оно сигурно, а да се планира и проширење капацитета водовода.

„У плану градских власти је да до 2025. године сви Београђани са свих општина пију воду са чесме. Један од најважнијих пројеката за то је изградња магистралног цевовода и дистрибутивних цевовода у насељу Лештане, дужине 7,5 километара, који ће бити повезан на магистрални цевовод Макиш-Младеновац“, истиче она, прецизирајући да је вредност инвестиције 205 милиона динара.

У плану је, каже, и проширење Макиша. Тренутно је капацитета 4.000 литара воде у секунди, што задовољава тренутне потребе око два милиона становника. Након реконструкције капацитет производње воде ће порасти на 5.000 литара воде у секунди, што ће омогућити не само сигурност у снабдевању града питком водом, него и да Београдски водовод можда прерасте у регионални. То значи да би снабдевао шири регион града Београда.

На питање због чега најчешће долази до рестрикција, каквих је било у неким градовима у Србији, попут Тополе, Чачка…она каже да о томе зна само из медија, с обзиром на то да је локална заједница надлежна за водоснабдевање на својој територији.

Да ли је ту било нерационалног трошења у летње време не зна, али подсећа да је Министарство пољопривреде кренуло у посао рехабилитације постојеће каналске мреже и да тим објектима, по Закону о водама, управљају „Србијаводе“.

Пронићева подсећа да је то у ингеренцији „Србијавода" и Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, који су задужени за те системе за наводњавање и снабдевање њива водом.

У Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде су рекли да су за ту причу надлежне јединице локалне самоуправе и „Србијаводе“, односно „Војводинаводе“, у зависности од територије. У „Србијаводама“ пак кажу да њихове надлежности ту нема.

На питање Спутњика да ли то значи да предузеће „Србијаводе“ нема ништа са каналима који треба да служе за наводњавање, у том предузећу напомињу да свако комунално предузеће зна одакле узима воду, под којим условима и како треба да се понаша. Надлежна је, како кажу, Републичка дирекција за воде Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, где инспекцијски органи треба да се баве ненаменским трошењем воде.