Олимпијске игре у Токију

„Југословенска доктрина и традиција“: Шапић за Спутњик о кључу успеха српског ватерпола

Прослављени ватерполиста Александар Шапић говорио је за Спутњик о златној медаљи коју су ватерполисти Србије освојили на Олимпијским играма у Токију, континуитету српског ватерпола и поређењу са југословенским, селектору Дејану Савићу...
Sputnik
Српски ватерполисти су на недавно завршеним Олимпијским играма у Токију по други пут заредом освојили златну медаљу, након што су исти успех остварили пре пет година у Рио де Жанеиру.
Освајач три медаље на Олимпијским играма – бронзане у Пекингу 2008. и Сиднеју 2000. и сребрне у Атини 2004. године – каже да остварити такав успех нимало није лако.
„Први утисци су, као и сваког од нас, да је то једна радост и велико задовољство. Можда ја мало више знам колико је тешко све то урадити, постићи било коју врсту резултата. Некада обичан народ, односно људи који се никада нису бавили професионалним спортом, стичу утисак да када неки спортиста освоји медаљу са лакоћом да је она лако дошла. Није лако дошла. Мислим да су биле јако тешке Олимпијске игре и на крају крајева, чињеница да смо добили Шпанце у полуфиналу, екипу која нас је у претходна три такмичења избацивала, показује колико је било тешко“, рекао је Шапић за Спутњик.
Токио је био последња репрезентативна станица за чак седморо ватерполиста такозване златне генерације.
„Нису могли да пожеле лепши крај репрезентативне каријере њих седморица, а нису могли ни да пожеле лепшу смену генерација они који ће остати. Сви треба да се радујемо, да будемо поносни и да будемо срећни што имамо једну такву екипу. Ватерполо нам је са последњих шест Олимпијских игара заредом доносио медаље и ја стварно верујем да ће тако бити и у будућности“.

Доктрина југословенског ватерпола

Прослављени ватерполиста у наставку интервјуа објашњава зашто Србија у континуитету доминира на ватерполо сцени, те се на готово сваком великом такмичењу бори за најсјајнија одличја.

„Постоји традиција. Доктрина југословенског ватерпола је пренета на српски ватерполо. То је традиција, као што имате друге земље које имају друге спортове који су традиционално успешни. Код нас је један од тих спортова ватерполо и нормално да некад зависи од играча, али и генерације, каква се намести. Некада вам Бог пошаље некога ко је суперталентован, а некада налети генерација са мање талентованим играчима. То не значи да целокупан спорт због тога може да падне у потпуни резултатски дебакл“, каже Шапић.

Југословенску доктрину у спорту Шапић види и у другим земљама, те истиче успех Хрвата у рукомету који наша земља није успела да репродукује.
„Ватерполо репрезентација је мање-више увек ту негде у врху. То зависи и од неких спољних фактора, од самог талента сваке генерације, али ја верујем да је то та југословенска школа. Хрвати су то успели да пренесу на рукомет, ми смо успели на ватерполо, а на рукомет нисмо успели да пренесемо доктрину југословенског рукомета, иако је шабачка Металопластика била првак Европе и 1986. смо били прваци света са највећим бројем играча управо из Србије. На пример, па нисмо успели. А у ватерполу јесмо и мислим да ту лежи разлог – то иде с колена на колено, обучавају се тренери и играчи, обучавају једни друге и то је један победнички дух који је владао у југословенском, а сада и у српском ватерполу већ неколико десетина година. Тај континуитет постоји тамо негде од краја '60-их година...“.

Дејан Савић – један од највећих свих времена

Једна од главних тема Олимпијских игара је и селектор Дејан Савић, који од доласка 2012. године константно помера границе успеха.
„Савић је дао свој печат последњих осам, девет година. Имао је неки свој план, имао је план и када је пре две године паузирао најбоље играче, имао је период када није успевао да освоји медаљу на Европском, Светском првенству, Светској лиги... Али, човек је просто имао план и то је показатељ да када људи имају план, чак иако некада греше у току остваривања коначног циља, значи да знате шта радите. Дејан Савић је од првог дана када је постао селектор знао шта ради, дао је једну потпуно другу димензију читавој екипи и видим да су играчи изузетно везани за њега“, каже Шапић и наставља:
„Он је показао велико тренерско знање и умеће. Био је велики играч, али то што сте велики играч није гаранција да ћете постати и озбиљан тренер. Зато мислим да је Дејан у последњих осам, девет година показао да је израстао у тренера светског формата, да је израстао у једног од најбољих тренера света – не у овом моменту, већ могу слободно да кажем свих времена. Срећан сам што га имамо и мислим да је Дејан и даље млад, има 46 година и испред њега је још много година рада, надам се у нашем ватерполу, и још пуно генерација које ће кроз његове руке проћи, да ли у овој или оној форми, то није важно – да ли ће бити сутра селектор или ће бити нешто друго, али битно је да имамо Дејана Савића у нашем ватерполу, јер је он већ са 46 година ушао у историју светског ватерпола, ту нема дилеме“.
Током финала против Грчке виђен је занимљив тајм-аут српског селектора, који се свео на то да је Савић својим изабраницима рекао „да га не нервирају“.
Олимпијске игре у Токију
Савићев тајм-аут о којем прича цела Србија /видео/
Шапић објашњава утицај тренера на своју екипу.
„Па, током утакмице... И јесте и није. Зависи од утакмице. Постоје утакмице на које заиста тренер не може да утиче, а постоје и утакмице на којима тренер може да промени ток неке утакмице. Али, када дођете до утакмице, тада је већ највећи број ствари 'спакован'. Тренер је тај који је изузетно важан у креирању саме атмосфере, тренажног процеса, одабиру играча, мотивацији, проналажењу места сваком играчу. Најмање је тренер важан у утакмици, што не значи да није важан. Савићева улога је велика, као и сваког тренера било које успешне генерације“.

Смена генерације – нит' прва, нит' последња

Смена генерација отворила је и тему о томе како ватерполисти Србије толико година успевају да се, без већих изузетака, појављују на свим великим такмичењима упркос напорним сезонама.
Шапић истиче да „до засићења сигурно долази“.
„Није лако. Савић је пре две године одлучио да их одмори, нису ишли на Светско првенство. До замора материјала долази, просто људски организам некада нешто не може да издржи. Е, сад зашто су ватерполисти свих ових деценија показали ту неку врсту упорнсоти? Па, не знам... Ваљда је и то ствар неког васпитања. Не бих да улазим у то и да дајем нека научна објашњења. Знам да што се тиче свих ватерполо селекција – ко год да је могао да игра, он је играо и давао све од себе, али, наравно, нису увек сви могли да играју. Има ту и објективних околности и повреда, разноразних проблема“.
Освајач три европска и једног светског злата, уз пет трофеја Светске лиге и једног Светског купа, подвлачи разговор о томе „ко је играо, а ко није“ и упоређује га са другим, медијски генерално испраћенијим спортовима.
„Ми смо сви људи од крви и меса. Ја нисам никада пропустио ниједну сезону у репрезентацији, Филип Филиповић исто, осим када није било планирано, као и многи од њих. Дешавало се да неко некад и код нас пропусти, али није био 'под лупом', као што су можда неки други спортисти, јер су долазили резултати. Када дође резултат, онда више нико не пита ко није играо. Када нема резултата, онда се свако пита: 'А што овај није играо?'. Ватерполо је успевао да увек даје резултате, па се онда људи нису ни питали ко је играо“, закључио је Шапић разговор за Спутњик.
Мандић цитирао Јокића: Хоће неко на ватерполо?
„Душан наставља апостолску мисију; Браво доктори, хвала вам на свему“: Србија одушевљена Делфинима
Златна генерацијо, хвала ти!
Коментар