Џалто је у ауторском тексту за „Фер обзервер“ навео да је најновију кризу у БиХ изазвао одлазећи високи представник Валентин Инцко, који је наметнуо измене и допуне Кривичног закона земље.
Подсећа да је високи представник првобитно замишљен као међународни председавајући са мандатом да надгледа имплементацију Дејтонског споразума, али је његова канцеларија радикално трансформисана 1997. године са такозваним Бонским овлашћењима, када је Веће за имплементацију мира „дало високом представнику готово неограничена овлашћења у БиХ, без икаквог демократског легитимитета“.
„Користећи моћ која им је додељена Бонским споразумом, многи високи представници су се понашали као колонијални гувернери, стављајући вето и поништавајући одлуке локалних власти на свим нивоима власти, уклањајући демократски изабране званичнике и произвољно мењајући државно законодавство“, подсећа Џалто.
Зато се БиХ нашла у немогућој ситуацији, а изразито нефункционални политички систем БиХ на Западу се често критикује због недостатка демократије, транспарентности и одговорности, а ипак западне силе у потпуности „подржавају високог представника који, сам по себи недемократски, само спречава развој демократских институција у земљи“.
„БиХ, без сумње, представља епски неуспех западне политике према региону. То је дисфункционална држава у којој локалним националистичким елитама са свих страна није потребан политички програм за поновни избор; само постојање националистичких елита у једном ентитету било је довољно да их задржи на позицији моћи у другом. Значајан број грађана БиХ ову државу не доживљава као своју“, сматра Џалто.
Додаје да се у таквој ситуацији не може не запитати зашто западне силе доследно опструирају било какву расправу о алтернативним опцијама за БиХ.
„Да ли је то зато што би отварање тог питања разоткрило деценије њихове неефикасне и крајње деструктивне политике према земљи и региону? Или је ова нестабилност у интересу како оних западних центара политичке и економске моћи, тако и локалних политичких елита?“
С обзиром на застој и ниво напетости који стварају и одржавају водећи медији, чини се да би мирно распадање БиХ у складу са њеним конститутивним ентитетима било много боље дугорочно решење, оцењује он.
„То би чак могло бити једино одрживо решење које би могло спречити даље патње људи у БиХ и њену брзу депопулацију, која се одвијала као последица економске депресије и недостатка вере да ће се ситуација побољшати у догледној будућности. Мирно распуштање могло би довести до веће стабилности у региону и до бољег функционисања демократских институција без (нео)колонијалних гувернера“, закључио је Џалто.